Пејовић: Сунце ће и даље излазити на истоку, а залазити на Западу

Пише: Јово Пејовић

Постоје датуми у нашој историји, који нам помажу не само да се вратимо себи и дозовемо памети, већ и да обновимо градиво и откријемо са ким данас имамо посла. Нацизам и фашизам и даље живе тамо гдје су настали, а тамо гдје су их подржавали и данас имају своје сљедбенике.

Чуо сам у посљедњих пар дана много коментара обичних људи на однос црногорских званичника о злочиначкој агресији НАТО пакта на нашу земљу и научио још једну животну лекцију. Какав желудац морају имати грађани Црне Горе да би сварили лицемјерство и безобразлук једног броја званичника који оправдавају злочин, прижељкују нове несреће и игноришу још незацијељене ране породицама невино страдалих грађана? „Кукавице умиру хиљаду пута, а храбри само једном“, говорио је Виљам Шекспир, а Жан Пол Сартр:“Презирем жртве које поштују своје џелате“.

Мржња, завист и љубомора су велики комплекси малих људи, а они су у великом броју запосјели важне државне функције. Колико је само мудрих, храбрих, часних и поштених људи пуштено низ воду да би се скоројевићи китили њиховим перјем? Колико је храбрих људи у протеклих тридесет година хапшено, пребијано, прогањано и животом платило борбу за слободу, а да их више нико не помиње? И много веће државе од Црне Горе би тешко остале на ногама, када знамо колико је будалетина у протеклих 30 година продефиловало и данас дефилује политичком сценом Црне Горе.

Изјава једног од, за мене анонимног, потпредсједника Владе албанске националности на 25. годишњицу НАТО агресије на нашу земљу није ме изненадила, јер сличне изјаве свако мало долазе од политичара из мањинских народа на теме омаловажавања и негирања историје његошеве Црне Горе, али ме је запрепастио однос неких других политичара који су очито преко ноћи заборавили гдје су били и што су радили они и њихови очеви у то вријеме.

Био сам у вријеме НАТО агресије на нашу земљу као резервни војни старешина на високој дужности у команди јединице која је била лоцирана на подручју општине Тузи на самој граници са Албанијом, па одговорно тврдим да смо једнако водили рачуна о безбједности Албанаца са тог подручја, као о безбједности припадника војске и да је тај однос међусобно био више него коректан. Ма колико се моћници трудили да промијене свијет, а наши политичари да служе њиховим интересима и по њиховим рецептима мијењају нас, Сунце ће и даље излазити на истоку, а залазити на Западу, као што ће се и сваки нови дан рађати на Истоку.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: