Пендречење душе

Пише: Мишо Вујовић

“Немој по глави, друже плави”, певала је “Азра”.

Била су то, ипак, срећна времена. Духовно утрнула, национално атрофирала, само за Србе, расточене на старе поделе и три нове нације. Знало се, међутим, ко је могао и колико да уштине од зноја радничке класе. Пендрек је представљао симбол моћи органа у плавом.

“Немој по глави, друже плави”, крик је живота преточен у стихове, као и други:

“За моје добро сломише ми ребро!”

Некада су ломили ребра, сада пендрече душу!

У Црној Гори поново је црква на дневном реду. Некада су попове бријали, ћотечили и убијали. Данас их тамниче! Уместо антинародне и антиреволуционарне делатности, оптужују их за антидржавну активност окупљањем маса на литијама, што прети да угрози велику победу Црне Горе над Ковидим 19.

Црквено питање у Црној Гори у суштини је идентитетског карактера и политички је до коске огољено. Неко је наредио да “Дечић” из Тузи мора у Прву лигу Црне Горе под албанском заставом, Цетињска митрополија под барјаком владајућег ДПС-а, а народ поново декретом поцрногорчити као 1944, када је друг Ђидо прогласио црногорску нацију. Односно, географско је постало – национално. Касније се покајао, свестан неутемељености свог става, али се коров мржње према српству већ озбиљно запатио.

Властима се заглавила кост у грлу због чињенице да Српска црква у Црној Гори са више од 70% верника једина има већински народ. Фамилија на челу са Господаром га поистовећује са “српским питањем”!? Болним, као и свако отварање лобање. Министар спољних послова, Дармановић, немоћ државе да конституише већински народ назива “неспоразумом са Србијом”, апострофирајући могућност НАТО алијансе да својим механизмима заштити најмању чланицу овог по много чему спорног савеза.

Нешто хуманији приступ овом питању имао је злогласни Фирер. Адолф Хитлер је након решавања “јеврејског питања”, намеравао да реши “црквено питање”, на супротан начин у односу на решавање јеврејског:

“Рат ће се окончати, последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна…

Када сам био млад мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предиксоницама нема никога осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама”, говорио је Адолф Хитлер.

Разбијање и обезглављивање Српске православне цркве, по сличном методу, брутално и репресивно, спроводио је Јосип Броз и српски комунисти. У једном тренутку црквени живот, изузимајући источну Босну где се православље најжилавије одржало, готово је замро. Црна Гора, у којој су комунисти побили 114 свештеника на челу са митрополитом Јоаникијем, представљала је бедем антицрквености. Неколико митрополита, као митрополит Арсеније Брадваревић, протерано је са Цетиња и утамничено.

Ипак, захваљујући Божијој промисли, жилавости гена и вековној борби за одбрану вере и имена, танани пламичак на Христовој воштаници није се угасио. Српска црква у Црној Гори не само што је опстала, већ је обновљена и оснажена новим духом, утемељеним управо у вредностима изворне Црне Горе. Његошеве! И он је постао камен спотицања.

За разлику од Хитлера, чија владавина се суновратила нападом на СССР (чему је немерљив допринос дао Српски народ одлажући својим устанком операцију “Барбароса”), црногорском руководству се жури у решавању “црквеног питања”. Милом или силом!? Милом свакако, силом у нужди у којој се режим хронично налази више од три деценије.

Црногорска власт очито нема стрпљења, што потврђује изјава владара да ће лично основати Цркву православних Црногораца. Природно би било да, као оснивач, постане и поглавар такве атеистичке конфесије. Како су сви канонизовани светитељи у Црној Гори чистокрвни Срби, сходно мултиетничким принципима нова црква православних Црногораца своје канонско устројство вероватно ће структурисати по принципу мултиетичности, уколико се неки муслиман, Хрват, Бошњак или евентуално брат Ром са Коника буду осећали делом господареве цркве, као што партиципирају у подели плена. Интересантно је да су римокатолици у Црној Гори окупљени око две епископије: Надбискупије барске, чији поглавар носи титулу примаса српског и Которске бискупије, која припада Сплитско – Макарској надбискупији.

Режиму смета јурисдикција Српске цркве над епархијама у Црној Гори, док Хрвати, уз духовни, јавно претендују и на географски простор, својатајући читаву Боку као интегрални део државе Хрватске.

Феномен литија, до сада незабележен, многе је пренуо, неке окуражио, а један број грађана напокон суочио са чињеницом да режиму ништа није свето те да ће све што се може уновчити или приватизовати, без устезања оробити и присајединити великом поседу Прве фамилије на челу са најдужим некрунисаним владаоцем савремене и Макијавелијеве Европе.

“Неће се усудити да крене на народ”, убеђен је мој пријатељ Мирко, вајкајући се да је Ђукановић добио задатак дестабилизовања Цркве, као највеће препреке за признање Косова и Метохије.

Постоје индиције да је већ контактирао са неколико државника тражећи уточиште у случају нужде, те да је Орбан једини изразио известан степен милосрђа, рачунајући на Ђукановићев инвестициони капацитет.

Све у свему, црногорски краљ Иби отворио је ново зидање Скадра на Бојани, решен да посече све корене, како би темељи опстали и у тренутку када нестане и његових присталица, чија љубав према Господару већ увелико осваја Златибор и централне београдске општине.

А Скадар на Бојани није само симбол албанског уједињења, већ традиционалне српске неслоге!

Прочитајте ЈОШ:

Западно од памети

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: