Пендрек демократија

Пише: Јово Пејовић

Земље у којима власт бије сопствени народ називају се несрећним земљама. Да је Црна Гора несрећна земља, није новост. Од суботе 24. октобра то је постало и јасно онима који у то нијесу вјеровали.

На лицима и у очима режимских гласоговорника, почевши од шефа режима па преко Вујановића, Марковића, Кривокапића, Лазовића и Коњевића могла се прочитати мржња према свима који не мисле као они.

Режимлије су у сендвичу између незадовољног народа и црногорских криминалаца од којих су постали зависни и то ће им све више живот чинити пакленим. Зато од њих не треба очекивати разумне одлуке које ће бити у интересу народа, јер ма како се завршила црногорска драма, њима се не пише добро. Сви инциденти на протестним скуповима у Црној Гори почев од оних из јануара 1998. године до ових од 24. октобра одвијали су се у режији актуелног режима.

Да није тако, јавност би одавно требало да зна ко је те јануарске ноћи 1998. године пред старом зградом владе бацио експлозивну направу међу полицајце, као што ће остати сакривена и истина о стварним иницијаторима насиља над мирним грађанима на протестима у суботу.

Његош је давно рекао: „Коме закон лежи у топузу трагови му смрде нечовјештвом“. Прича да је на протестима 24. октобра требало да буде извршен државни удар је најобичнија измишљотина. Ако је пендрек демократија највеће достигнуће нове европске цивилизације на коју се режим позива, онда се свијет налази пред највећом моралном катаклизмом.

Међу онима који су у суботу 24. октобра имали историјску шансу да уђу у ред својих легендарних предака био је и мој племеник Љешњанин Славко Стојановић. Он ту прилику, која се у животу пружа само једанпут, није искористио, а морао је знати да је Љешанска нахија кроз вјекове била примјер слободарства. Тако је почетком 20. вијека, када је правашки режим покушао да преко својих вјерних извршитеља ухапси једног чувеног опозиционара, читава нахија устала и одбранила га оружјем.

Кад је умро Марко Миљанов, који је прије тога као и многи пао у немилост власти, тадашњи официр Симон Вукчевић је мртвог Марка са својом окупљеном четом пренио преко Љешанске нахије, одао му почаст и предао га Кучима на Ситници. Ражалован и прогањан, доживио је старост и природну смрт, али и ушао у легенду.

Вођен овим примјерима које је учио у породици и братству великих људи и јунака за вријеме АБ револуције, почетком јануара 1989. године, уочи изласка радника „Радоја Дакића“ из круга фабрике и њиховог одласка на протестни митинг испред Скупштине Црне Горе мој Љешњанин Миомир Радуновић, вршилац дужности републичког секретара за унутрашње послове, упознао је најодговорније представнике државних и партијских органа да милиција неће примијенити силу у случају да радници, упркос упозорењима, буду одлучни и упорни у својим намјерама.

Он се такође оглушио на наредбу Миљана Радовића, предсједника ЦКСК Црне Горе, да се спријечи излазак радника „Радоја Дакића“ из круга фабрике на протестни митинг. Радуновић је такву одлуку донио јер је безбједносна ситуација била веома неповољна, радило се о јавном окупљању и интервенција милиције би могла довести до прекомјерне употребе силе и угрожавања грађана.

Полазећи од тога да је у овако тешким временим најважније сачувати људске животе, Радуновић се нашао у врло неповољној ситуацији кадаје 10.1.1989. године, одбио да поступи по наређењу предсједника Предсједништва ЦГ и блокира теретним моторним возилом тунел Будош од стране Никшића како би се онемогућио долазак грађана на митинг у Титограду. Извршење наређења у овако сложеним ситуацијама додатно би компликовало развој догађаја и проузроковало трагичне последице, а Радуновић је, као некадашњи потпредсједник Удружења правника ЦГ, процијенио какве правне последице могу наступити када ескалира такозвано догађање народа и показао како се часни и високоморални људи однос према грађанима.

Случајно сам дошао до ових података увидом у књиге сјећања неких учесника тих догађаја, али и у документа из тог периода, што ми је послужило да упоредим како је мудрост и човјечност пријеко потребна Црној Гори да побиједи бахатост и самовољу актуелних режимских разарача нашег духовног и материјалног наслеђа. Гледао сам сопственим очима тог 24. октобра ове године стотине и стотине часних грађана, који воле Црну Гору, који се никада нијесу огријешили о законе ове државе и, што би наш народ рекао, никада ни мрава нијесу згазили, како се боре да удахну ваздух у бојним отровима и нечовјештвом отрованој Подгорици.

Стидио сам се свог малољетног сина коме сам годинама причао приче о витешкој и чојској Црној Гори, када су они којима ништа није свето шок-бомбама и бојним отровима засули плато испред Храма Христовог Васкрсења на грађане који су мирно чекали превоз за повратак својим кућама.

Позивам свештенство да организује литију улицама Подгорице и очисти затровани ваздух изнад главног града мирисом тамјана и порукама љубави које су толико потребне Црној Гори. Пут до побједе народ ће сигурно пронаћи или ће га сам направити у то више нико не треба да сумња.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: