Пензиона криза сустиже свијет

Најтежа глобална финансијска криза од Другог свјетског рата, она из 2008. године, данас готово истовремено коси двије генерације жртава на опречним странама животног хоризонта. Финансијска неизвесност и стрепња од будућности разливају се – у вријеме када берзе типују на следећи циклус глобалне привредне рецесије – како међу миленијалцима, тако и међу онима који једва чекају одлазак у заслужену пензију, наводе истраживања Свјјетског економског фонда (СЕФ) и бројних инвестиционих фондова и државних здравствених агенција.

Од ове двије генерације, коме је данас теже кад размишља о својој будућности, неизвјесно је. У оба случаја, животна и финансијска рачуница тих генерација судара се с бројним последицама кризе из 2008.

„Људи тридесетих година живота данас имају данас мањи кућни приход од оних који су рођени само деценију раније. То се није десило од 1930. године”, наводи овонедељни извјештај британског Института за фискалне студије (ИФС) који преноси СЕФ. Амерички миленијалци  (генерације између 22 и 38 година живота) имају и оскуднија примања, открива недавна студија Института Пју из Вашингтона, преноси Политика.

У оба случаја истраживачи наводе да је Велика рецесија (она након кризе 2008) кључни разлог за то што просечни англосаксонски миленијалци листом живе и раде на несигурним радним мјестима, са скромним примањима (поготово они без факултета) и све дужим подстанарским статусом. Да ова слика буде још суморнија: „Миленијалци имају велике шансе да се раније озбиљно разболе (понајприје од депресија) и прије времена умру ( од последица високог притиска, предозирања, насиља, суицида …) , од просјека генерације X ( рођених између средине шездесетих и почетка осамдесетих година 20. века )”, тврди „Плави крст, плави штит”, америчка холдинг компанија за здравствену заштиту (основана 1929. године, са око 107 милиона чланова у 50 федералних држава САД).

Ако је и дјелић ових мрачних налаза тачан, и само минимално примјењив на омладину широм остатка свијета, да ли је чудо то што генерације на почетку каријере масовно троше на дневни живот не размишљајући превише о дугорочној штедњи, а камоли о пензији? „Што да одвајам за пензију: ко зна да ли ћу доживјети 65 година? Овако данас трошим своје паре на своја уживања. Макар ћу моћи да кажем да сам слиједио своје снове и одживио своје страсти”, тако је момак по имену Томас описао своје новчане навике и животне приоритете анкетарима из лондонског Ситија у истраживању које открива да 43 одсто миленијалаца нема никакву уштеђевину. Међу оних преосталих 57 одсто, има омладине која оштро осуђује генерације расипних родитеља које су лакомислено и немилице трошиле прије кризе 2008.

„Једном сам се опекла, позајмила сам паре родитељима и једва их добила назад. Никада више! Научили су да живе преко губера, и мало тога уштедјели за старост”, писала је ове јесени Алис Кантор (27), сарадница лондонског „Фајненшал тајмса”, у тексту „Зашто сам одбила да позајмим новац родитељима”.

Стварно: колико новца су милиони данашњих кандидата за пензију одвојили за редовна примања након престанка радног вијека? Збирни глобални одговор вјероватно би подразумијевао сабирање свеколиког (баснословног) новца који се врти по државним и приватним пензионим фондовима широм свијета. Ову непознаницу прати једна горка чињеница.

„Пензиони системи у Америци, Кини и још 19 водећих економија света суочили су се лане с финансијским мањком од 1,2 билиона долара. Дотични мањак 2050. године износиће око 15,8 билиона долара (односно 23 одсто очекиваног БДП-а тих земаља те године). Криза која пристиже не тиче се само пензија него и пратећих система здравствене заштите, обезбеђивања смјештаја, транспорта, као и неформалних облика друштвене подршке старијима и могућих профила породичних односа. Реформе пензионих система и промјене понашања и очекивања појединаца постају нужне”, упозорава извјештај Г30, престижне међународне групе финансијских експерата, чији налаз објављује агенција Блумберг.

Наслућена финансијска пензиона катаклизма могла би се избјећи продужењем радног вијека за „најмање четири до шест година”, будући да старије генерације, у поређењу с миленијалцима, изгледа, у просјеку живе све дуже, као и снижавањем очекивања дотичних пензионера, сматра Г30. Ко је очекивао да ће у пензији живјети са око 75 одсто некадашњих примања, требало би, каже Г30, да снизе очекивања и убудуће се нада да ће се „покрити” са 60 одсто својевременог личног дохотка. Како би у бирачком тијелу широм свијета све бројнији пензионери и кандидати за мировину прихватили овакве предлоге, лако је претпоставити.

У међувремену, одакле онолика растућа провалија на рачунима глобалних пензионих фондова? Одговор дјелимично задире у пословне манире многих пензионих фондова прије кризе 2008, када су најпре члановима обећавали велике и редовне приносе на уложена средства. По приспјећу уплата, дотични су новац инвестирали у разне хартије од вриједности широм свијета. Потоње урушавање глобалне привреде, стрмоглављивање вриједности некретнина, негативне каматне стопе, и све тањи приноси на хартије од вриједности држава и донедавно јаких компанија… довели су многе пензионе фондове на ивицу ризичног задуживања да би намирили обавезе према хиљадама повјерилаца. Злокобне најаве нове привредне рецесије, уз истовремено обарање каматних стопа чак и у Америци, подстиче стрепњу да улагања у пензионе фондове доноси нове ризике. Миленијалци то инстиктивно, изгледа, већ осјећају.