Перо Зубац: Још сањам мостарске кише

Књижевник говори за Новости о поезији, старим и новим велепоседницима и повратку породичним вредностима: Дунђерски је водио националну политику куповањем мађарских спахилука.

Да је пожелео, Перо Зубац је лако могао да наговори редитеља Марка Маринковића да му повери улогу „зрелог“ поете Лазе Костића у управо завршеном документарно-играном филму „Доба Дунђерских“. У старовенском оделу украшеном лептир-машном, бујне косе и бркова, Зубац заиста фрапантно подсећа на Лазу.

Уз шаљиву опаску да би то био „чисти сукоб интереса“, јер већ има две „функције“ у филму – сценаристичку и улогу наратора пред камером – Зубац, уморан али задовољан што је играни део филма завршен, само за љубав читалаца „Новости“ накратко прекида наснимавање и монтажу нараторског текста. „Доба Дунђерских“ биће премијерно приказано новембра у Новом Саду.

У чему је разлика између некадашњих велепоседника Дунђерских и данашњих „контроверзних бизнисмена“, који више тајно него јавно купују оранице по Војводини?

• Иза успеха Дунђерских стајало је солидно познавање послова којима се баве и велики самопрегорни рад. Лазар Дунђерски је први устајао и одлазио кочијама на своја имања, а после својих радника долазио је да се одмори. Нико се од тадашњих велепоседника није обогатио брзо, преко ноћи. Прве позајмице узимао је од турских трговаца свињама, а плаћао у роби. После је код Ротшилда у Паризу и Кредит-Аншалту у Бечу узимао кредите посредством свог агента Морица Блауа из Сиска, до којег су долазиле његове лађе, које је куповао и отплаћивао једну по једну и стекао читаву флоту.

Колико ће ваша идеја о серијалу о Лази Костићу, Дунђерскима и другим великанима тога доба морати да чека боља времена?

„Не бих знао касти“, што би рекао добри Тимоти Бајфорд. Наше је да се припремамо и да се надамо. Ако не узмогнемо и не стигнемо Милован Витезовић и ја да урадимо ту ТВ серију, стићи ће неко други. Споро ће стизати боља времена, али то не значи да свако време није добро да се нађе снаге да се уради серијал о Дунђерскима или о капетану Миши Анастасијевићу или Илији Милосављевићу Коларцу. Они су то добрано заслужили и ми смо, или неки који ће доћи иза нас, дужни да им се, поштовањем и неговањем успомене, одужимо.

Зеленашење му је, кажу списи, било потпуно непознато. Штавише, спасавао је српски живаљ из зеленашких раља…

• Дунђерски се бавио узгајањем жита и имао га је у залихама највише у ондашњој Аустроугарској монархији. Знао је да сачека добру цену, знао је да складишти а никоме није остајао дужан, тако да је лако улазио у сарадњу са пословним партнерима. Спасавао је српски живаљ од зеленаша јер је први увео децималне ваге.

Како је у то време купована плодна војвођанска ораница?

• Куповала се другачије, на начин који је требало да буде нешто више од тога – национална политика. Где год је који мађарски спахилук био на продају, он се припремао за куповину и тако је купио властелинска имања: Чеб (Челарево) од Безередије, Кулпин од Семзеа, Турски Бечеј од Бишица, Камендин од Горјупа, Хајдучицу од Дамаскина и пустару Кирт у Солночкој жупанији од браће Ђерђеи. У дворцу у Кулпину стоји на зиду урамљен запис из дневника тадашњег сеоског учитеља у коме пише да се „народ кулпински радује што је Каштел, некада власништво Стратимировића, поново дошао у српске руке“.

Имали сте јединствену привилегију да упознате Ленкину рођаку Теодору Дунђерски. Испричала вам је породична сећања на лепотицу која је инспирисала настанак песме над песмама Санта мариа делла Салуте. Да ли је 1895. године Ленка заиста пресвиснула од туге за Лазом?

• Госпођа Теодора Дунђерски Ђурић била ми је од драгоцене помоћи за моју књигу „Ленка Дунђерска“. Неповерљива, с разлогом, према истраживачима живота Дунђерских, о Ленки сам једино од ње могао и сазнати понешто ново и видети њене фотографије када је била девојчица и њен рукопис. Пре неколико месеци испратили смо госпођу Теодору на вечни починак на гробље у Челареву, близу њеног дворца. Инспирисан разговорима са њом, део стиха, који је забележио Лаза у својој лабудовој песми: „а она свисну“ – прихватио сам као истину.

Ваша књижевна биографија садржи 112 наслова – збирки песама љубавних, родољубивих, посвећених Титу, до антологијске књиге о Ленки. Ипак, на све те књиге и данас падају „Мостарске кише“, та дивна љубавна сага коју сте као двадесетогодишњак 1965. објавили у загребачком „Телеграму“. Смета ли вам сенка коју песма баца на остале ваше књиге?

• Било би нефер да се љутим на стихове који су ме прославили и донели ми толико лепих сусрета са генерацијама читалаца, љубитеља те песме.

Многи међу њима ни данас не знају да „Кише“ нисте написали у Мостару, него у Новом Саду …

• Песма је написана у Новом Саду, пуна је мојих новосадских сећања и осећања у време студија. Записана је једне ноћи у канцеларији Савеза омладине, на Булевару, који је тада носио име маршала Тита, а данас Михајла Пупина. Куцао сам је у машину, у једном примерку, јер нисам успео да нађем индиго. Те ноћи сам тај једини примерак спаковао у коверат и послао поштом у Загреб. Да је писмо залутало, ништа од овога се не би догодило, нисам имао копију.

Прошло је доста година пре него што сте открили јавности да Светлана заправо није ни постојала, већ да представља компилацију четири љубави, четири жене…

• Ни данас не знам ни како ни зашто сам се сетио баш имена Светлана. У „Кишама“ су заправо присутне Мирјана из Мостара, Вера из Осијека, Љиља из Београда и Драгана из Новог Сада. Ова четврта је моја данашња супруга.

Снагу своје „песме над песмама“ проверили сте на најлепши начин 2005. године, пошто сте се после 15 година вратили у град на Неретви са књигом „Повратак Мостару“. У каквој успомени вам је тај поновни сусрет са Мостарцима?

Када ће читаоци имати у рукама вашу нову књигу?

• Радим увек и пишем помало, у налетима. Боокланд београдски ће објавити моју нову књигу песама за децу „Природопис“, за идућу годину припремам књигу „Песме за Милену“, моју чаробну унуку, и за одрасле књигу песама „Писма Д. Т. на небеску адресу“. И још једну књигу нових песама послао сам у Краљево могућем издавачу, а једну пишем.

• Било је величанствено и потресно. Мостарско позориште сат раније било је већ препуно. Слично је било и на промоцијама те књиге у Бањалуци и Сарајеву.

Тим поводом Градимир Гојер, председник Удружења књижевника БиХ, написао вам је коментар-хвалоспев…

• Написао је да сам том једном промоцијом у Босни и Херцеговини учинио више него сви политичари заједно – ујединио сам макар на неколико сати Србе, Хрвате и Бошњаке.

Шта треба да нам се као народу догоди па да се поново окренемо провереним системима вредности – породици, ближњима, националним вредностима?

• Не буди примењено, далеко било, најближи једни другима и најбољи једни према другима били смо, то је тако било видљиво, кад нас је посетио „Милосрдни анђео“. Шта значи вратити се провереним системима вредности? Ко о томе одлучује? Ко је за то надлежан? Нико изван нас, а о нама се, тако дуго већ, пита неко други, више него што би ваљало да се пита. Од Европе у најширем смислу те речи имали бисмо се чему научити, али би и Европа имала шта да научи од нас.

Да ли је тачан податак да су „Кише“ тамо објављене у безмало 20 милиона примерака?

• Податак да су „Мостарске кише“ на руском језику објављене у 19.790.000 примерака, који прати причу о популарности те поеме у Русији, тачан је, али то није био тираж књиге него најпопуларнијег породичног часописа у Совјетском Савезу „Работнице“ (сада „Дјевичник“), који је на две стране, са текстом о мени и преводом Ирине Чивилихине, објавио моју поему. Тај се часопис, причали су ми, коричи и чува. У сваком случају, много људи је прочитало те стихове и сетило се нас овде. Нажалост, од објављивања, а давно је била 1986. година, нисам био у Русији.

Годинама сте били уредник у ТВ Нови Сад. Шта мислите о квалитету програма данашњих телевизија?

• У моје време, а био сам дванаест година главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма ТВ Нови Сад, када смо радили седам драма и две серије годишње, на пример, па потом уредник Програма за децу, није било интернета или се тек помањао. Данас се интернет и телевизија све више преплићу, па ми и није јасно каква је будућност ТВ програма за децу и у јавним сервисима и изван њих. Оскудица најпре погађа најмлађе и најнезаштићеније.

Некада су школарци бежали с часова да погледају емисију образовног програма. Зашто данас ниједна телевизија не види потребу за сличним емисијама?

• Виде то оба јавна сервиса, виде и други, али „велики брат“ не обраћа пажњу на програме о којима говорите.

Постоји ли уопште начин да родитељи своју децу спасу од ружних и опасних изазова интернета и филмова са бруталним сценама који се емитују на телевизији у такозваним породичним терминима?

• То је ствар сваке породице понаособ и школске пропаганде, али богами и државе. Када бисмо имали више Тасоваца и Кораћа, на пример, сада из области музике и археологије, а после из других области културе у власти, могло би то да се доведе у ред.

Јесте ли и у овом својим златним годинама успели да очувате оно ваше чувено зрнце оптимизма?

• Мислим да јесам. Док има нас има и наде. Биће и Ршумових „Академија пријатеља сунца“ и добрих људи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: