Перошевић: Писмо Петеру Хандкеу

Теби чијем перу, богови се диве
Чи’ ум блиста јаче, но свјетлост комете
Теби сине древних германских земаља
У којим су никли, Бетовен и Гете

Теби кога славе, богиње и музе
И ловором ките, неумрла дјела
Моја српска душа, ово писмо пише
Из једног далеког и маленог села

Док јесењи вјетар, лишће с’ грана кида
И хук докле слушам, набујалих вода
Рекоше ми да си, добио Нобела
Пријатељу дични, мога српског рода

Озари се душа, и задрхта срце
Као пред олујом остарјели бријест
Одавно ми није, у беспућа ова
Долазила дража и милија вијест

Ја знам да те данас величају многи
Под ногама твојим, цјела је планета
Ал’ у име српства, захвалност ти нико
Не може изразит ко’ епски поета

Од пјесника епског , захвалност ти нико
Не може исказат, силније и јаче
Јер кроз епско перо, већ хиљаду љета
Србинова душа на папир се стаче

Кроз вјекове дуге, то је перо било
Свједок наше славе и свих катастрофа
Па сигуран буди, да сво’ српство данас
Стоји иза ових ријечи и строфа

И знај да јачину, ових епских рима
Неће никад скрити, заборава тама
И за петсто љета, сва српчад ће знати
У злу и у патњи, да си био с’ нама

Крст на своја леђа, ти носиш од тада
Због нас Срба многим, постао си мета
А истина што си, предочио свјету
Слугама ђавољим, и дан данас смета

Пљували су на те’ Србомрсци разни
И био си због нас’, “ Персона нон грата “
Али Бог са неба, указа ти милост
И отвори широм, бесмртности врата

А ја пјесмом овом, емоција пуном
Желио сам само, господине Хандке
У име свих Срба, да ти кажем с’ душом
„Бог нека те чува “ – „АЈНЕ ГРОСЕ’ ДАНКЕ „

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: