Перошевић: Српски витез Ђорђије Божовић Гишка

Ноћас ову пјесму пјевам
Забораву из ината
Теби који одозгор’ нас
Са небеских гледаш врата

Ноћас ову пјесму, теби
Са великим пјевам болом
Да овјенчам име твоје
Бесмртнијем ореолом

Јер кад гусле и гудало
Почну име да ти славе
После тога, никад више
Нећеш мријет горски лаве

Ти који си срцем храбрим
Разгонио хорде мрске
Кроз гусле ћеш вјечно живјет
У срцима дјеце српске

Епско перо, судија је
Јуначкоме сваком дјелу
Па му на ред, и ти додје
Да опјева, смрт ти смјелу

Није Ђорђе, тешко мријет
Оном који храброст скупи
Но је тешко, читав зивот
У мишијој живјет рупи

Нит је лако, част сачуват
Кад земани дођу лоши
Но је тешко, орлу суром
Зимовати међ’ кокоши

Ал’ теби су од користи
Идеали били пречи
Па на челу гарде оде
Дје крвава битка јечи

Тамо недје, пут Госпића
И Хрватске земље клете
Ђе крв српска, од давнина
Кваси оштре бајонете

Ђе топови ватру бљују
Ђе куршуми звижде врући
А знао си да жив, никад
Врнути се нећеш кући

Тај дан кажу, да си мајци
Реченицу реко кратку
„Ја одлазим у бој свети
Не надај се мом повратку

Ал те молим, послушај ме
Кад ми смрти дође вакат
Стисни срце, храбра буди
Немој мајко, за мном плакат

Поштуј ово што ти кажем
То је задња жеља моја
Без суза ме сахраните
Ко витеза и хероја“

Ето тако јунак овај
Ка врлетној оде Лици
Ђе голорук народ кољу
Туђманови бојовници

Без бојазни и без страха
Храбро у рат страшни оде
Ђе се битке страховите
За слободу српску воде

У руци му барјак бјеше
А кокарда на врх чела
А за њиме у бој љути
Оде српска гарда смјела

Ка Госпићу проклетоме
Храбро гази ова цета
Кано војска Лазарева
Некад давно пут Космета

А пред битку српску гарду
Кад построји јунак ови
Вако из свег гласа викну
„Слушајте ме соколови

Немој коме у грудима
Да задрхти данас душа
Кад час дође с усташама
Љути мегдан да се куша

Кад полете на нас хорде
Плаћеника и Хрвата
Јер Обилић Милош, озгор’
Са рајских нас гледа врата

Немој неко да узмакне
Крв кад почне тећи врела
Јер гусле ће једног дана
Наша да нам, суде дјела “

Дим завио Госпић бјеше
Граната се чула хука
Бој крвави с усташама
Божовић је Ђорђе тука

Звижде меци и гелери
Митраљези тешки косе
Док улице малог града
Витешком се крвљу росе

Дан читави без престанка
Трајао је бој и клање
И ако је наше војске
Десет пута било мање

Ту ђе љута битка јечи
Поред једног малог моста
Комадант је српске гарде
На бојноме пољу оста

Кажу да је јунак био
Храбар мимо других људи
Ал му зрна из пушака
Разнијее мушке груди

У Госпићу крвавоме
Ђе је српској земљи међа
Снајпером га погодише
Дал’ с приједа ил’ са леђа

Лежао је, изрешетан
С’ неколико љутих рана
И издахно на рукама
Свог синовца Милована

Без обзира с’ које стране
Долећеше меци клети
То је витез српског рода
Који никад неће мрјети

То је био соко, каквог
Мало више, мајка рађа
Којему је смрт витешка
Од живота била слађа

Мрзио је комунизам
А поштово крст и бога
Није дао, нејач српску
Да усташка гази нога

Свемоћнијем владарима
Није хтио љубит скуте
Нит’ друг бити, с’ онијема
Што повите главе ћуте

Међ змајеве, змај је био
Међ’ орлове, сури оро
Витез ко он, ја вјерујем
Родити се неће скоро

Имао је како веле
Младост бурну и жестоку
Због своје је правичности
Многом био трн у оку

Ал’ рад смрти, јуначке га
Сада слави пјесма ова
Сузе рода, српскога су
Данас њена тужна слова

А епско га, перо оштро
Што јуначка дјела суди
Ево диже у плејаду
Бесмртнијех, челик људи

Задња ти је била жеља
Српски змају и витеже
У Кучима поноснијем
Мртве кости да ти леже

Да предака славних, земљу
Оплемениш својим прахом
Зор јуначе, што не живље
Бојажљиво и са страхом

Људски вијек, кратко траје
Живот у час посла прође
Само брука и част, вјечно
На свијету живе Ђорђе

Ти сад горе у небеса
Испод рајског спаваш крова
Крај Новака Милошева
И крај Марка Миљанова

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: