Перспективе односа између САД и Турске

Америчка администрација била је спремна на побједу Ердогана и његових сљедбеника из Партије правде и развоја (АКП)  на Општим изборима у Турској, и такав исход примила је мирно.

Међутим, примјетно је да је Ердогану на његовом поновном избору први честитао ирански предсједник Х. Рохани, а убрзо за њим и руски предсједник В. Путин. Трамп је чекао скоро два дана прије слања честитке, чији је садржај био много формалнији у односу на Путинов и Роханијев.

Упркос видним знацима побољшања турско-америчких односа, који се посебно манифестују у постизању споразума о заједничким акцијама у сиријском Манбиџу, у Вашингтону и даље постоји велика разерва према турском предсједнику, и његовој „ауторитарној реформи“ власти. Очекује се да ће могући напредак у сарадњи бити остварен током састанака Ердогана и Трампа на самиту алијансе НАТО у Бриселу 11. и 12. јула, али знајући карактер лидера Сједињених Држава,  не можемо искључити могућност да састанак не само да неће ријешити постојеће проблеме, већ може и генерисати нове. Постоје реалне основе за такве претпоставке.

Анкете, које је спровела уочи избора у Турској позната „америчка фабрика мисли“ – Центар за амерички прогрес (Center for American Progress) показују да 40% испитаних Турака вјерују Русији као приоритетном партнеру у међународној арени, а само, што је понижавајуће мало, 3% испитаника има повјерење у Сједињене Државе. Истовремено, 55% Турака жели остати у НАТО-у, што је, уопштено говорећи, низак проценат.

Вашингтон нема намјеру да  разлоге поводом оваквих резултата анкете пронађе у властитом дјеловању, већ их проналази у политичком курсу који је заузела турска политичка елита. Бијела кућа пружа Ердогану једну руку, а у другој – крије велики камен.

Британски Гардијан након избора дошао је до закључка да је Сједињеним Државама и Европи Турска неопходна у рјешавању бројних стратешких, политичких, практичних и географских питања, али и да је Турска под Ердоганом „непоуздан савезник, који се све чешће доживљава као пријетња“. Издања пословне заједнице САД The Wall Street Journal у духу америчког мејнстрима у медијима, напротив, имају тенденцију да припишу одговорност за самовољу Анкаре предсједнику Трампу, који је, кажу, заборавио Турску, фокусирајући се на Сјеверну Кореју, Иран и Русију. „Послије нове побједе, Ердоган ће вјероватно постати још компликованији за сарадњу“, сматра The Wall Street Journal. Обје процјене су прилично површне. Суштина свега изреченог није у поступцима лидера двије земље, нити у расположењу политичких елита, већ у драстичном мимоилажењу геополитичких интереса Анкаре и Вашингтона на Блиском Истоку. Ово објашњава све остало.

Будуће тешкоће у комуникацији САД и Турске наговјешавају и постизборни дани на обје стране. Конкретно, помоћник америчког државног секретара за европска и евроазијска питања Вес Мичел је рекао да ће, ако се Анкара снабдије руским системима 3РС С-400, тешко бити ревитализовати добре односе између Турске и САД. Он је објаснио да ће бити и уведене санкције, у складу са законом „О борби против непријатеља Америке путем санкција” (CAATSA).

Међутим, неће бити лако „сломити“ Турску. Систем С-400, вриједан 2,5 милијарде долара, Анкара види као универзално средство за заштиту не само од „непријатеља“, већ и од „пријатеља“. У Турској се схвата да ће посједовање овог система омогућити земљи да значајно ојача свој статус у регионалној политици.  С-400 ће бити од посебног значаја, ако Турска одлучи да настави са ваздушним ударима против Курда који уживају америчку подршку у Сјеверној Сирији (Рожава). Само присуство овако моћног противваздушног оружја може зауставити чак и авионе западне коалиције од несмотрених интервенција. Важну улогу у Анкари игра питање престижа. Када се споразум потпише, мора се испунити. Није случајно што Турци не желе да се одрекну уговора, и траже убрзање испорука, почев од јула 2019. године.
Министар економије Турске Нихат Зејбекчи, на конференцији за новинаре, категорички је изјавио да амерички захтјеви за обустављањем куповине нафте из Ирана ни на који начин не обавезују његову земљу. Штавише, према његовим ријечима, Турска ће се потрудити да се „према њој пријатељски Иран не суочи са неправичним посљедицама оваквих акција“. Анкара ће се руководити само одлукама Уједињених нација о овом питању, у свим осталим случајевима доминантно ће се руководити националним интересима. Ово није изненађујуће, пошто половину увозне нафте Турска увози баш из Ирана.

Значај ове изјаве је у томе што је она дата упркос снажним санкцијама и другим репресивним мјерама којим Сједињене Државе пријете Турској због сарадње с Техераном. Тако је у мају, један од лидера турске државне банке Halkbank, Мехмет Хакан Атила, осуђен на три године затвора због сарадње са Иранцима у Њујорку. Турски министар је генерално говорио у корист подршке режима слободне трговине у свијету, што је такође у супротности са протекционистичким курсом америчке администрације. Поред тога, Зејбекчи је рекао да ће Турска извршити ограничени увоз кромпира из Сирије (четири хиљаде тона) како би снизила домаће цијене за овај производ. Постепено успостављање трговинских односа Анкаре са Сиријом – такође није добра вијест за Вашингтон.

Стручњаци вјерују да је Ердоган спреман да „ресетује“ односе са Америком, али само под сопственим условима. То, прије свега, укључује пуно замрзавање америчке подршке курдској милицији на сјеверу Сирије, престанак активности Гуленових организација у Америци и његово предавање у руке турских органа за спровођење закона. Француски Le Figaro оцјењује да Ердоган зна да је он незамјенљив чинилац у рјешавању таквих питања, попут рата у Сирији, тероризма, и регулисања миграционих токова. И овдје он може „наметати сопствену брзину развоја догађаја“.

Услови новоизабраног турског предсједника тешко су прихватљиви за Бијелу кућу. Дакле, „састанак у Манбиџу“ америчких и турских лидера могао би бити и усамљени примјер сарадње Сједињених Држава и Турске, бар у овој фази.

Дмитриј Мињин: ФОНДСК

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: