Песма за нас двоје

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене и среће моје.

По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам, смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?

Ил’ је већ било? Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал’ ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?
Да. Мора бити да је тако.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: