Песници дижу руке од језика

Нa питање из каквог порива настају песме, могла би да одговори невесела епоха у којој живимо. Да ли су мрачне деведесете, бомбардовање, европске и косовске дилеме, срозавање вредности и морала довољно подстакли савремене песнике?

Академик, песник Матија Бећковић, описао је наше време у недавно објављеној књизи „Кад будем још млађи“, а о односу поезије и великих догађаја нашег доба, за „Новости“ каже:

• Дозволите да питам: А шта су мрачне деведесете, бомбардовање, европске и косовске дилеме, ако нису песме саме по себи, ремек-дела модерне уметности? Шта су данашње косовске дилеме ако не модерни наставци косовског циклуса, у складу са новим поетикама и уметничким правцима? Шта је бомбардовање Србије, ако није „Песма над песмама“ јужних Словена. Раскошни мултимедијални перформанс који заслужује да никада не буде заборављен? А све су то дела од истог аутора коме други не требају, осим да трубе у његову славу?

Прошло је, по његовом мишљењу, време поезије која свет тумачи а ништа не мења, а наступило време поезије која свет – мења.

• Уметност је лишена моћи, песници значаја. Песници дижу руке од матерњег језика. Почело се са великим формама, а завршило процватом хаику поезије. Хаику је идеална мера за минијатурне државице настале на рушевинама Југославије. Велике форме су припале Великом Брату и његовој Империји. Као да се Србија претворила у живи споменик Достојевском – каже Бећковић.

Увек су се песници, мимо својих препознатљивих поетика, оглашавали и кроз ангажовану поезију дајући кроз њу хиперреалну слику са наглашеном критичком нотом тог времена – каже песник Зоран Богнар. – Разлика између песника педесетих и деведесетих прошлог века и ових данашњих је можда једино у томе што су се прве две генерације имале коме и кроз шта обратити. Данас, у таблоидном времену поремећених вредности, у којем је привид снажнији од збиље, има истинских песника који кроз ангажовану поезију критикују ововремене пошасти, али је очигледно да не постоје више медији кроз које би они могли послати своју упозоравајућу поруку – сматра Богнар.

Песник Никола Вујчић сматра да поезија не сме да буде „слушкиња“ политике и дневних догађаја.

• Песник не мора нужно да реагује на велике историјске догађаје јер он, посебно данас, није једини сведок свог времена, он је чак скрајнут, данас песничка реч тек светлуца у прикрајку. Други друштвени ангажмани, знатно агресивнији и врло површни, гурнули су поезију на маргину. Данас о крупним историјским догађајима треба говорити кроз личну драму јер је песма, заправо, нека врста аутоидентитета и самосведочења. Вечита песникова (песничка) дилема је, како каже Чеслав Милош – колико стварности песма може поднети – каже нам Вујчић.

Где је граница и мера да песничко сведочење не загуши песму, да не прерасте у „јавни“ глас народа? Кад се песма сувише приближи стварности, по Вујчићевим речима, врло лако склизне у баналност.

• Мађарски писац Шандор Мараи каже да се снага писца не „налази у заједништву већ у усамљености“. „У књижевности“, каже он, „нема демократије, постоје само солисти. Писац који уђе да пева у хору – види да се из песме хора не чује његов глас.“ Дакле, пустимо да песници сами бирају теме, и велике се теме преламају кроз мале, готово невидљиве ствари, као што се огромно, непрегледно небо огледа у малој барици или капљици воде. Поета политикон своје надахнуће црпе из преидеологизоване свакодневице робујући њеној реторичкој заводљивости а прави песник проналази меру у препознавању знакова свог времена – каже наш саговорник.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: