Песнички рандеву

Сисата касирка широкогрудо је показивала своју филантропску наклоност према уметницима и њиховој доследности да малиганима надограђују своје дарове. Посебно се палила на Перу Вола, због Ловрине приче да се Пера још као клинац саплитао о своју мушкост.

“ Напредан на ујчевину”, говорили су у Херцеговини поредећи га са чувеним Петром јединим преживелим из Корићке јаме. Њега су као младића усташе ударцем маљем стрмоглавиле међу мртва и полужива тела. Од тог ударца изгубио је моћ говора, али му је Бог надоместио у снази. Петра Столицу памте генерације Никшићана. Снажан, набијен помало риђ и проћелав, у плавим радничким панталонама опасаним канапом уместо каиша, белој трик мајици, платненим марамицом везаном у четири чвора на глави, зими огрнут сивом рударском бундом, кретао се попут контрљајућег ваљка градом, поздрављан са поштовањем од старијих, зачикаван од млађих. Обично није реаговао на добацивања али би се на додир мумлајући попут разјареног медведа залетао ширећи руке најчешће правећи промају покретима налик на крошее. Шушкало се да је жестоко награђиван од домаћица док је спремао дрва за зимницу. Кажу да су га обожавале запостављене жене неких послератних функционера. Док су њихови мужеви приводили и саслушавали супруге класних, државних непријатеља и другова попадалих из руског Петар био идеалан да успостави равнотежу у кући. Био је јако обдарен а није могао да се хвали, тако да је свака тајна дубоко закопана.

Петар није имао језик за разлику од Љуше Талијанке,после рата популарне у мушком – функционерском друштву док је још била млада и пожељна. Љуша није штедела да у кафани прозове поједине виђене грађане. Експлицитно им је спочитавала блуд из младости који су безуспешно покушавали да сакрију. Љубинка је, веле била лепа и у то време мало слободнија. Касније је, како се у то време говорило, попустила са живцима. Већи део времена проводила је на улици и по кафанама живописно одевена од зелене капе или црвеног шешира на глави, плавог сакоа, љубичасте кошуље, шарене сукње до жутих чизама на ногама.

Иза Петра је остала велика празнина у Градској, Жупској кафани, Клубу пензионера и на корзоу једном од највећих у ондашњој држави. Причало се да су му и сламарице биле крцате разним новчаницама. Важећим и одјављеним. Петар се одјавио чеоним сударом главом са неким Фауном или Фапом препуним боксита. На тренутак се опоравио а млади лекар је саопштио да је дошао свести само је од ударца изгубио моћ говора.

И Пера Во је у пићу мрмљао неразумљиво да би га Бранчило често прозивао:

“ Удахни дубоко и размутави језик”.

“ Ајде покажи га више”, изнервирано га је провоцирала кафе куварица у команди једне бригаде која се “прославила” по продаји месинганих чаура разних калибара у време рата у Босни. У том градићу опасном депресијом владала је породична мануфактура на челу са средњим братом од њих петорице.

Претходне ноћи песнике је “потопио” пекар звани Чокалија. Бануо је пред зору са кесом пуном топлих пецива која се пушила као разгорела кречана. Он мали набијен, краткопрст, четвтастог чела натечених јагодица, избачене доње вилице, боксерског носа, изнад ког су жмиркала два ока боје зрелих маслина,у левој руци је носио свеску наранџастих корица, похабану на ћошковима.

“ Ево мало пецива”, рећи ће замуцкујући због призора који је затекао.

За столом су голи седели Аца и Ловра пијући Банатски ризлинг са киселом водом.

“Не, не…Идем ја само сам донео мало пецива и нове песме да их Аца прочита”, муцајући је одговорио Чокалија.

Ловро се насмејао разгрћући завесу која је раздвајала спаваћи од дневног боравка.

Пред пекаревим очима указало се извајано тело откачене загребачке поетесе Леле, преокупиране вођењем љубави искључиво са песницима, писцима и по неким сликаром или вајаром.

“ Удварање и карање не иде једно уз друго, романтика и реторика гуше страст. Пургери су фолиранти, Београђани конкретни ту нема промашаја”, говорила је смејући се грохотом развлачећи своје напућене усне иза којих се скривао низ бисерних зуба раздвојених на средини усана. Лела, витка плавуша, правилног лица, крупних бистрих очију смарагдне боје, банула је изненада и на исти начин нестала, остављајући пустош иза себе.

Лела је лежала на боку, избачене задњице.

“ Воли песнике. Слободно се скини и лези поред ње”, добацио је Аца.

Чокалија се неколико тренутака снебивао, да би брзим покретом откопчао беле брашњаве и умазане пекарске панталоне и закорачио према кревету.

Аца и Ловра су се погледали и праснули у смех.

“ Ти си пилот а не пекар са таквим алатом”, смејући се дрекнуо је Аца.

“ Приђи јој са бока неће ни осетити”, саветовао је Ловра.
У том трену пробудила се Лела.

“ Ко је сад па овај?.

“ Он је песник”, одговорише у глас.

Пекар је тог лета ушао у легенду. Постао је звезда на многим седељкама. Омиљена прича честитог Кнеза који ни себе није штедео у неким догодивштинама мало лакираним и литерарно умивеним.

Негде у освит стигао је Јаша са идејом да га продају некој удовици са Карабурме.

“ Две флаше вињака”, рече Аца.

“ Мало”, забринуто ће Ловро.

“ Четири”, опали Сава вајар.

Пера Во упаде као промаја са пуним кесама из драгстора.

“ Ово сам све добио на одложено”, поносно ће Пера.

“ Биће на дођем ти”, додаје Ловро кроз густи колут дима.

Једино је Јаша ћутао замишљено загледан у Пајину карикатуру на зиду.

“ Зар тако би ме јефтино утопили”, дрекну Јаша.

“ Попили би све заједно а ти не би спавао у кади већ у кревету. Какав би био геније да сваке вечери спаваш у кревету, ушушкан у онолику количину топлог сала”, озбиљно ће Аца, док су остали праснули у хистеричан смех. Сетио сам се комшије Лазе и жуте фиће накривљене на десну страну. Његова жена Јулка висока метар осамдесет вагала је скоро 100 ока, (150 кг), говорила је баба Милка из другог улаза.

“ Ови мој кокот се не смирује”, жалила се комшиницама.

“ Чуо сам да је та удовица сваке вечери купала покојног мужа у кади пре спавања и то свињским сапуном за веш. Толико му је истањила кожу да лекарима није требао ренген”, обрати се Ловро скоро певушећи банатским нагласком заврћући прстима десни брк док је левом руком обично подизао хронично отворени шлиц на панталонама.

“ Само ти закопчавај видиш да сам пада јер су врата увек отворена када је у кући покојник”, узвратио је Јаша.

“ А и Лела се разочарала. Мислила је да под големим каменом лежи голем гуштер”, верекајући се промрсио је Јаша.

“ Мене мој гуштер служи добро ја се сит са њим науживах”, смирено ће Ловро преко цигаре у углу усана.

“ Треба сад потрефити кућу”, готово за себе промрси Кнез сипајући још један шприцер.

Неко се сетио Бране Нушића да није могао пијан да пронађе кућу.

“Сине, где је овде кућа Брана Нушића?, упитао је дечака на улици.

“чика Брано то сте ви”, одговорио је збуњено дечак.

“Знам да сам ја, али не знам где ми је кућа”.

Многи у то време нису успевали да пронађу себе а камоли кућу, најчешће неку мансарду или собичак изнајмљен обично код времешне газдарице заробљене у свом аристократском свету из тридесетих година двадесетог века. И даље су, као госпођа Персида, средином осамдесетих је закорачила у девету деценију живота, живеле у уверењу да их београдски каваљери шацују испод ока. Те да ће сваког часа неко од те отмене господе за плишаном кутијицом у џепу закуцати на њихова врата.