Песник слутњи: Велики српски песник – Владислав Петковић Дис

На данашњи дан, 30. маја 1910. умро је у дубинама Јонског мора, Владислав Петковић Дис. Он се утопио се у Јонском мору код Крфа пошто је брод на којем се налазио торпедовала немачка подморница.

Рођен је марта 1880. године, један од најталентованијих песника српске књижевности, који за живота није био прихваћен.

После завршене гимназије, био је учитељ у селу Прлити, потом царински чиновник у Београду, али је најмање био склон чиновничком реду – живео је боемским животом. С писцем Симом Пандуровићем, једним од оснивача српске модерне, уређивао је часопис ,,Књижевна недеља“.

Први свјетски рат га је одвео у туђину, а утопио се у мору крај грчког острва Крф 1917, кад је њемачка подморница торпедовала брод којим се из Француске враћао у отаџбину. Лирика му је аутентична, веома сензибилна и флуидна, музикална у ритму и емоцијама, окренута унутрашњем животу, маштању и халуцинацијама. Његов песимизам исказује визију смрти, злосутности и дубок лични бол.

Како каже Милош Црњански, Дису се одбијала љубав према домовини, отаџбини…и истакао његову пјесму ,,Споменик“ као доказ да је Дис био родољуб.

СПОМЕНИК

Са очију мојих сан лагано иде,
И душа се буди. И док расте јава,
Израсли гробови сад се лепо виде,
K’o далека брда кроз поднебља плава.

Нека чудна радост и ново буђење!
Као да су дани страшни, али прошли,
Као да су слава, рат и мучно бдење
Били сан велики, да су из сна дошли.

Све се то десило к’о у наглом хуку
Пролетњих потока и надошле воде:
Пет векова дугих, у црном јауку,
Изгубили су се у химни слободе.

Све се то десило са брзином река
У име морала ове отаџбине:
Као да је народ целог свога века
Спремао се за то да спободно гине.

Као измишљени да су били људи
Са жртава својих и својих подвига!
И ја питам себе, док се душа буди,
Да л’ доживех све то, ил’ читах из књига.

Од Косова плач је, Богу се вапије,
Ал’ нигде помоћи, свуда срца тврда:
Сиђоше громови, падоше капије,
Прогледаше људи, и поља и брда.

И кад гледам воде, вароши и села,
Земљу што изниче из крви синова,
Чини ми се људска да то нису дела,
Већ споменик давни минулих џинова.

И још ми се чини, док ми душа сања,
Да споменик живи, има живот дуги,
Да данас силази у нова предања,
Да спрема нараштај за споменик други.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: