Пет деценија био краљев перјаник, а гроб му без обиљежја

Саво Андријин Ражнатовић (1838 – 1918) пуних пет деценија био је перјаник црногорског књаза и краља Николе, и као такав дочекао пензију. Истакнути је учесник Великог црногорско-турског рата  од 1876 до 1878 године, тешко је рањаван у битци на Никшићу, са двадесет година је био актер битке на Граховцу,  славне епопеје наше историје и носилац је Обилића медаље, Даниловог крста и Граховске медаље. Прашина заборава, међутим, прекрила је све ове, али и бројне друге заслуге и признања ове наше знамените историјске личности. Над његовим вјечним почивалиштем на Ријечком граду, у Ријеци Црнојевића, нема чак никаквог обиљежја. Као да није ни постојао. Да није монографије „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“, Марка Вујачића, и још неких писаних свједочанстава о овом истакнутом краљевом пратиоцу и јунаку, успомену на њега чували би још једино његови потомци. Један од оних који са поносом говори о свом знаменитом претку јесте и праунук Сава Ражнатовића, који  данас живи у Бару. Име је добио управо по прадједу, на шта је, вели, и те како поносан. Погађа га неправда у односу на дјело претка који је у народу био познат и као Саво Крилати, а тај надимак  је, појашњава нам наш саговорник, завриједио као јунак и необично виспрен борац за своју физичку грађу, будући да је био висок око два метра. Подсјећа његов праунук  да је Саво Андријин Ражнатовић прошао и битку на Фундини, Вучји до, али и све друге бојеве у то доба, а краљ Никола му је чак понудио да у јануару 1916.године, усљед капитулације црногорске војске, иако је био у позним годинама, заједно с њим и дијелом двора напусти Црну Гору и оде за Италију, што је овај одбио. Инсистирао је краљ потом да макар одведе Савовог унука Петра са собом, како би се бар неко из породице сигурно спасао од Аустроугара који су навирали, али његов тада већ пензионисани перјаник ни то није дозволио, уз образложење да се борио за „црногорске крше“.Саво Андријин, умро је 1918.године у родном селу Шин Ђон, у Ријеци Црнојевића.

Савов син јединац, а Петров отац – Марко,погинуо је у битци на Брегалници 1912.године. И Петар, који је један дио живота провео у Монтевидеу, 1941. године напушта Уругвај ступајући у савезничку енглеску војску, у конвоју који је отишао из Монтевидеа за Сијера Леоне. Пред крај Другог свјетског рата, озбиљно је оболио, да би му убрзо био одстрањен бубрег у Каиру. У Црну Гору се Петар вратио 1945.године и у њој живио до 1964., када је скончао живот.Иза себе је оставио синове Сава, Светозара, Андрију и ћерку Љепосаву.

Саво Петров Ражнатовић, иако му, како каже, живот у Бару и  приморска клима веома годе, радо се враћа завичају у Ријеци Црнојевића, гдје је и краљ Никола својевремено имао свој зимовник. Тиме се вели ближе враћа и сјећањима на знамените претке. Очекује да ће се неко од позваних сјетити да макар на стоту годишњицу од смрти његовог прадједа 2018.године да се одужи краљевом перјанику на прикладан начин и исправи неправду у односу на Сава Андријина, која и превише дуго траје.

Миленко Мишко Јовановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: