Пет пјесама о милешевском Бијелом анђелу

Пише: Раде Р. Лаловић

Када се вршила реконструкција манастира Милешева задужбине српског краља Стефана Владислава, сина Стефана Првовјенчаног који је саграђен и фрескописан у првој половини тринаестог вијека, пред очима рестауратора, свештенства, а онда и свеколиког народа испод малтера на коме је била насликана једна друга фреска, засијала је четиристо година скривана фреска са ликом Архангела Гаврила загрнутог у бијели хитон и све оставила без даха својом задивљујућом љепотом. Од тада па све до данас свима који се нађу пред фреском Бијелог анђела у манастиру Милешева застаје дах, а око њих се шири енергија блаженства, поготово када посматрач схвати да га очи Бијелог анђела прате ма из ког угла да посматра ову јединствену фреску архангела Гаврила.
Велика и недвосмислена истина о фрески Бијелог анђела је написана на сајту манастира Милешева гдје се каже: „Лепота милешевског Анђела представља инспирацију многим уметницима, а истовремено најсавршенију уметничку форму. Он је подједнако и слика, и прича, поезија и музика, филм и фотографија, дело и скулптура. Он је дубоко сазерцање, вера и машта, уметнички доказ живога Бога.“
И баш тако. Бијели анђео из Милешеве је инспирисао многе српске пјеснике да његову мирноћу, љепоту, благост и узвишеност са фреске пренесу у поезију, а најзначајније историчаре умјетности и културе убиједио да попут францускиње Тање Велманс устврди, свакако не без разлога, да је ренесанса у Србији почела прије него игдје на планети. А ми бисмо рекли да феномен античке љепоте и склада у Србији никада није ни престајао о чему свjедочи и ова божански складно осликана фреска у Милешеви.
Ми ћемо се овдје укратко осврнути само на, по нашем скромном поимању, најзначајније пјесме чији је централни мотив баш он, Бијели анђео из Милешеве , а то су пјесме Вука Милатовића, Милана Ненадића, Дејана Медаковића, Драге Мирјанића и Светислава Мандића.
Вук Милатовић свој сусрет с Бијелим анђелом поетски уобличава у сонету Бели анђео из Милешеве. На самом почетку пјесник се обраћа Анђелу формирајући поетску слику на скровитим мјестима и у бескрајном космичком простору чистоте и узвишености.

Како је све уоколо чисто:
Скровишта, брежуљци и траве,
Пред тобом стајати је исто
Што и звезде кад се зауставе.

Та широка овоземаљска и космичка слика бескрајне невине бјелине и заустављених сазвјежђа у другом катрену се фокусира на детаљ, на крупне Архангелове очи што пјесника у миру и тишини милешевског храма прате дајући му снагу за ваздвижајушћу молитву Богу и њему, Бијелом анђелу из Милешеве, како би сва искушења попут Сунца страшних утонула у мир и чистоту његовог бијелог хитона.
Свет ће да утоне у мир и белину
Док у твоје крупне очи гледам:
Сунца страшна дођу и умину:
У страху те уздижем и недам.

Сусрет пролазног, смртног и вјечног безмјерног, сусрет непостојања, небића са бићем, са логосом док он, Анђео, … блажен у свом лику чува живот, онај суштаствени, непролазни, вјечни супротстављајући се … погледом одметнику ствара могућност пјеснику да употпуности разумије суштинско и симболичко биће благовјесника Гаврила, Бијелог милешевског анђела, у узвишеном јединству ока и крста као божанске суштине.

Анђео си згуснут као око:
Све окупљаш, у крсту, дубоко.

Милан Ненадић у пјесми Бели анђео приступа овој теми покајнички, скрушено. Као грешник или покајник свјестан да се пред Бијелим милешевским анђелом нашао у невремену грешне свакодневице исповједничким гласом се припрема да тражи неку врсту опроста и спасења.

Прастара искро на мом длану,
Воштана свећо с горком сетом –
Љубим ти сјај у црном дану,
Љубим ти муњу над планетом.

Ненадић покајнички и у Божјем страху, док му …срце догорева у златном милешевском храму, причешћујући се светом водом чује космички умирујући одјек Ангелове пјесме што му на неки начин омогућава да разумије вјечни живот и васкрсење сина Божјег из гроба на који мироносицама руком показује Бијели анђео, спреман да окаје све вољне и невољне гријехе и сусретне се са Божјом истином.
Високи гробе на крај мене,
Животе вечни у нигдини –
Љубим ти чело ја из сене,
То што мораш са мном и чини.

Дејан Медаковић у својој пјесми Милешева цио храм Милешеву поистовећује са Бијелим анђелом указујући нам да је величина Милешеве срасла са архангелом Гаврилом загрнутим у чисти и бијели хитон. Он је симбол Милешеве и њен заштитник, јер:

Остао је
А могао је отићи

У тој сањивој белини он не само да зрачи чудном енергијом него нас милује благим погледом док мироносицама доноси узвишену вијест која ће спасити човјечанство јер је Христос васкрсао.

Раскрилио је своју
Сањиву белину
Нетакнуте су његове
Радознале очи
Рођен је у љубави
Не у страху
Бол га је заобишао
Заувек

Цјелокупни манастир Милешева свједочи и пјеснику, и нама да баш захваљујући њему, Бијелом анђелу, чија су крила нерањива и чије благе вијести најављују живот вјечни који побјеђује смрт у часу када

Руком растерује мрак
Из гроба
Пропадљиво узноси
До трајнога

потврђујући констатацију са почетка пјесме о избору и дефинитивној одлуци анђела чувара и првогласника да му је мјесто управо ту на богомолитвеном мјесту, заувијек.
Остао је
А могао је отићи

Српски пјесник из Румуније Драга Мирјанић такође пјева о Бијелом анђелу из Милешеве. Његова пјесма Бели анђео је формално другачија од свих осталих које у овом осврту представљамо. Пјесма је организована у пет строфа које су ритмички и мелодијски складно уобличене са досљедном укрштеном римом. Прва иницијална и задња финална строфа су идентичне што додатно ојачава или потврђује пјесникову почетну идеју о појави Бијелог анђела као спаситеља у временима која пријете мраком и деструкцијом.

Све се даде у небиће
Једног страшног црног зева,
Док пребела зора свиће
Анђелом из Милешева.

И све пада у безнађе
Праисконских анатема,
Ал` неда да Сунце зађе
Анђ`о наде и мелема.

И не само да у то праисконско вријеме деструкцијом пријети страшни, црни зев уз неизбјежно присуство безнађа и анатеме, него је у том преломном часу присутан и припев луди, а онда нужно и хор смрти баш у судбоносном часу пред долазак спасоносне божанске свјетлости као спасења које носи Бијели анђео првогласник.
Ал` неда да Сунце зађе
Анђ`о наде и мелема.

У тренуцима појаве Бијелог анђела као спаситеља баш када …пребела зора руди пјесник нас пун радости обавјештава о својој спознаји шта нам јесте, шта ће нам бити и како нас Анђео штити од свих небића и сваког новог … црног зева.

Он нас као сенка прати
И од јереси нас штити –
Са иконе миром злати
Наше бити ил не бити.

Пјесник пјесму завршава, као што смо и напоменули почетном строфом уоквирујући најављену, а онда и побједничку симфонију бијеле свјетлости која зрачи у милешевско анђеоско свануће.
На крају овог кратког осврта на пјесме о Бијелом анђелу из Милешеве ћемо се осврнути и на пјесму Светислава Мандића Анђео из Милешеве. Ова пјесма се може условно подијелити на три дијела. Први дио се односи на пјесниково поетско свједочење о његовом путовању кроз простор и вријеме гдје каже

Гледао сам барокне фасаде на Булевару Светог Михајла,
лондонске мостове, и Риалто, највеличанственији,
и свуда шапутах самом себи дa cи ми ти једина истина и
дa ja, заиста, по једном великом кругу, доходим
твојој лепоти.
Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе,
И кад сам се радовао,
И кад сам на далеке улице као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.

што нам јасно говори о пјесниковој оданости и његовој истинској везаности не само за Милешеву, не само за српство и православље, него за нешто узвишеније, шире и љепше од свега с чиме се у свјетској културној историји може срести, а то је јединствена слика Бијелог анђела из Милешеве као симбола библијског првовјесника и богонајавитеља не само рођења Христовог, него и његовог васкрсења.
А онда у другом дијелу пјесме слиједи објашњење и разлози због којих је та оданост и логична, и једино могућа за све оне који су бар једном доживјели сусрет са милешевским Бијелим анђелом.

Водиле cy ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејсаж
oд жуте оранице, свеле траве, камења, и белог
октобарског неба.

Тај лимски пејсаж, те жуте оранице, свеле траве, камења.. су наш генетски код компатибилан са том чудно лијепом фреском из манастира Милешева са које нас гледају те крупне и мирне рашке очи улијевајућ нам сигурност ма гдје да их се сјетимо.
И управо због тога, али не и само због тога, пјесник нам у трећем дијелу пјесме и потврђује ово наше убјеђење јер тамо, негдје несамјерљиво далеко од Милешеве трајно и поуздано осјећа заштиту свог анђела чувара, свог архангела Гаврила, Бијелог анђела из Милешеве.

Сад, наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских крововa,
слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.
То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.

И на самом крају овог кратког осврта чини нам се да сви можемо констатовати да и за нас, и за пјеснике који су о њему, Бијелом анђелу из Милешеве пјевали вриједи поента из Медаковићеве пјесме Милешева изражена као захвалност Богу што нам га је дао и њему што нас чува погледом са фреске која заувијек плијени и разум и око, јер:

Остао је
А могао је отићи

Овдје из разумљивих разлога неће бити ријечи о изврсним пјесмама Ариљски анђео Бранка Миљковића, јер је ријеч о Плавом анђелу из ариљске цркве, нити о Сопоћанском анђелу Слободана Ракитића, а онда ни о Попином анђелу из пјесме Каленић и Ивана В. Лалића Фреска, јер је код Попе и Лалића ријеч о архангелу Михаилу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: