Пет разлога зашто је Мило нешто најгоре у односима Србије и Црне Горе

Тај би посвађао и два ока у глави. Овим ријечима се можда напрецизније може описати актуелна ситуација у односима Србије и Црне Горе, која је диригована са једног мјеста – деспотског и недодирљивог – каква та мјеста, по правилу, умију да буду у малим балканским државама насталим на великим амбицијама.

Диригент је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић, човјек који је, зарад опстанка на власти прошао кроз све фазе политичког дјеловања. Био је комуниста, па српски националиста под Слободаном Милошевићем, затим либерални демократа и љути противник режима истог тог Милошевића и на крају, велики Црногорац. Ко пажљиво посматра, међутим, види да је тај велики Црногорац кренуо линијом да ништа што има везе са Србијом и Србима, који према последњем попису чине чак 28,73 одсто становништва Црне Горе, није добро за њега нити његову идеју државности Црне Горе.

Зато је његова тактика према Србији и Србима бескрупулозна и прецизна и има само један циљ – потпуно сакаћење односа двије земље, као да се баш, и само на тој премиси, заснива сувереност и снага једне државе.

Истини за вољу, у савременој историји односа Србије и Црне Горе, од разлаза 2006. године, било је свега и свачега и нико, ко држи до прецизности, неће рећи да је званични Београд у грађењу тачке раздора био невинашце. Јасно је да није ни када је ријеч о Подгорици, а ни другим регионалним престоницама.

Али, неке ствари које су и Срби и Црногорци запањено посматрали у минулој години превазилазе политички мотивисане обрачуне и скупљање јефитних поена на ширењу међунационлане нетрпељивости, како то традиционални балкански рецепт налаже. А управо такви су бројни потези резима „деспота“ из Никшића који су достигли тачку у којој она макијавелистичка – циљ оправдава средства – укључује и прекрајање историје. Све то још смјешније и бизарније дјелује када се зна да режим Црне Горе сада пљује на Србију бавећи се управо оним догађајима у којима је Подгорица, раме уз раме са Београдом, учествовала као део заједнице.

Можда Срби и Црногорци никада нијесу били два ока у глави, али сасвим сигурно нијесу ни највећи непријатељи. Зато је тешко отети се утиску да је управо режим Мила Ђукановића нешто најгоре се се догодило односима Србије и Црне Горе у савременој историји.

У прилог томе говоре примјери који су обиљежили годину за нама, а није неразумно запитати се да ли су сви они заправо само један шраф у покушају да се црногорски идентитет, који је неупитан и који нико не спори, ојача на отклону од свега што је српско. Баш зато што је тај идентитет неупитан и зато што, евидентно, не постоје неке територијалне, а камоли хегемонистичке претензије према Црној Гори (бар не од стране Србије), чини се да су ови потези ништа друго до потпора за одржавање једног политичког пројекта „личне државе“.

1. Гажење Србије – војни аташе на прослави Олује

Једна од највећих скандала у режији званичне Подгорице било је присуство војног аташеа Ивана Машуловића на прослави акције „Олуја“ у којој је протјерано 250.000 Срба и убијано најмање 2.500. Од овог потеза, о коме је читава два дана власт у Подгорици ћутала, непримјереније је једино било објашњење пристигло са адресе црногорског Министарства одбране у коме се Машуловићево стајање поред заставе са натписом „За дом спремни“ назива – „безазлени цивилизацијски чин“.

Својим присуством Црна Гора је практично дала легитимитет „Олуји“. Многи су с правом закључили да је ово још један, истина драстичан, знак да је званична Подгорица потпуно окренула леђа Београду. И међу онима с умеренијим ставовима, који кажу да Црна Гора као суверена држава има право да доноси политичке одлуке какве год хоће, нема много људи који имају разумијевања за овакав потез.

Сада је тешко повјеровати да се иза читавог случаја крије просветитељска тежња црногорског руководства. Исто тако, тешко је прихватити и образложење да је то сада само питање политике једне независне државе. Јер, давање легитимитета злочину од стране земље која је у тренутку етничког чишћења Срба из Хрватске била дио исте заједнице са Србијом и чији су садашњи држављани, такође, били жртве те акције – никако и никада не може бити само питање унутрашње одлуке једне независне земље. Из једног простог разлога – Црна Гора не егзиситра у вакууму.

Званична Подгорица је овим чином занемарила не само страдање људи у „Олуји“, већ и чињеницу да се у Црној Гори, према последњем попису становништва, 28,73 одсто грађана изјашњавају као Срби. Па није неразумно ни запитати се какву је поруку њима послала власт Мила Ђукановића.

2. Укидање одлука Подгоричке скупштине

Други драстичан примјер услиједио је током новембра ове године, када је Ђукановић повукао први потез који је кулминирао укидањем одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године односно одлуке о уједињењу Србије и Црне Горе. У црногорском парламенту, крајем новембра, тиме је практично капитализована Ђукановићева изјава из Париза да је Црна Гора „трагично анектирана прије 100 година од Србије, која ју је, како је рекао, увукла у Први свјетски рат“.

Мада није чудно да његове изјаве, које су неретко и малициозне, у својој коначници имају само један циљ – удаљавање, подјеле и заваду два народа – српског и црногорског, ова изјава је више од тога. Она је нескривени покушај да се фалсификује историја и да се на „леђима“ тог покушаја ојачају темељи његовог пројекта „личне државе“, којој је, ако је судити по јавно изреченим ставовима, све прихватљиво осим пријатељског односа са Србима, који чине и значајан део становништа те државе.

Међутим, пошто историја не трпи фалсификовање и произвољна, острашћена и политички прилагођена тумачења, у разговору са историчарима „Блиц“ је подсјетио на чињенице које су у изјави црногорског председника искривљене и злоупотребљене, а више о томе прочитајте у посебној вести.

3. Приштина – искрени пријатељ Црне Горе

Одлука црногорског парламента да пошаље у јулу минуле године два штабна официра у мисију Кфор-а на Косову изазвала је, очекивано, буру у српској јавности, али и препуцавања на релацији Београд-Подгорица. Ко је кога о томе требало да пита, да ли је је Косово држава или није, да ли је Црна Гора издала Србију само су нека од питања која су се отворила на релацији Београд – Подгорица. Међутим, све је ескалирало три месеца касније, када је министар одбране Црне Горе Предраг Бошковић отишао у званичну посјету Приштини.

Ту прилику је искористио да Косово назове „искреним пријатељем“ Црне Горе, али и да Србији упути поруку. реакције Србије на слање црногорских официра на Косово назвао емотивним, а питање формирања војске Косова, којом је прекршен низ споразума и коју Београд третира као претња по српско становништо на КиМ, оцијенио као „унутрашњу ствар сусједне земље“.

Бошковић је рекао да његова земља не жели да се умијеша у „унутрашње ствари Косова“, када је ријеч о питању трансформацје Косовских безбједносних снага и промјене устава. С, друге стране, по свим питањима везаним за Косово, Црна Гора чини се није имала толико уздршке када је реч о мешању у унутрашња питања Србије.

4. Милова пропаганда о „Великој Србији“

Милова тактика, када је ријеч о грађењу разгора између два народа се, међутим, не завршава на унутрашњм и међудржавном плану. Ђукановић, наиме, минуле године није пропуштао да изван окрива региона шири пропаганду о идеји „Велике Србије“ као највећој претњи на Балкану која и даље опстаје.

Сваки његов интервју за стране медији заснивао се на тој премиси и Србији као реметилачком фактору број један. Тако је након изјаве о трагичној анексији Црне Горе и гурању Црногораца у Први свјетски рат, изговореној у Паризу на дан обиљежавања 100. година од примирја у Великом рату, Ђукановић за угледни француски „Фигаро“ говорио о разним проблемима на Балкану, од којих већина на први поглед и заиста јесу реални.

Проблем је, међутим, што према Ђукановићем виђењу, сви проблеми Балкана искључиво потичу из Београда. Тако он сматра и да се идеја о „Великој Србији“ поново уздиже на хоризонту и прети миру у региону. Оваква прича бесмислена је на више нивоа, не само зато што су присталице идеје „Велике Србије“, за коју је данашња Србија већ платила папрену цијену, маргиналне, већ и зато што ако постоји проблем од уздизања било каквог великог националног пројекта на Балкану, то чини се, извјесно није српски. Територијалне претензије долазе са сасвим друго мјеста и са њима се, осим Србије, суочава и Црна Гора и друге државе у региону, а ријеч је о пројекту „Велике Албаније“.

5. Положај Срба

О односу актуеланог режима у Црној Гори према Србији и Србима, можда најрјечитије говори управо однос према оним људима који се изјашњавају као Срби у Црној Гори. Уједно то је и суштина читавог проблема који производи настојање режима у Подгорици да се, по сваку цену, огради од Србије. Драстични потези се поломе управо на леђима тих људи.

Три су примјера који говоре у прилог томе, а најдрастичније је протјеривање српског језика из употребе и постојања у Црној Гори. Кренуло је то увођењем нових слова у азбуку, а кулминирало низом измена у лектири у Црној Гори из које су, у новембру протекле године “избацили” чувеног Алексу Шантића, Десанку Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Бранка Радичевића… На њихово место дошли су Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо, Шимо Ешић, Хаснија Муратагић-Туна, Назми Рахмани, Зувдија Хоџић. То није велика новина, јер Црна Гора у области просвете годинама уназад покушава да потисне српски идентитет у свим областима живота. Тако је својевремено дошло до избацивања српског језика уз најпре Устава, а затим и до његовог протеривања из школа, па убацивања у писмо нових гласова која не служе ничему…

Други велики проблем са којим се суочавају Срби у Црној Гори је онемогућавање двојног држављанства, а на основу закона из 2008. Као разлог за доношење рестриктивног закона, који није типичан за земље региона, па и ЕУ, у тумачењима по правилу су се помињале три ствари – заштита црногорског идентитета, антисрпска политика и останак поједних политичких партија на власти тако што црногорски Срби не могу да гласају на изборима…

На крају, ту је и однос према Српској справославној цркви, као и тзв. Црногорска православна црква који је турбулентан и који је ове године кулминирао у расправи црногорског врха са патријархом српским Иринејем. Недавно је прокренут и пројекат протјеривања српских монаха из Црне Горе, а према наводима протојереја-ставрофора Велибора Џомића, налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство добило је више од 30 нерезидентних свештеника и монаха. Он је оцијенио да је у питању наставак противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: