Последње пробе популарног глумца пратила су и политичка превирања у Црној Гори. Казујући током каријере, радо и често стихове великог Његоша и Матије Бећковића, годинама је надахнуто поручивао да мора „бити што бити не може“ и да нема краја „ћерању“. И, ето, ових дана је баш то дочекао.

Ударио је Мило на Василија Острошког, морао је да изгуби. Време му је. Досадио је и себи, а можда и наредбодавцима. И раније је било много опозиционог света, али су одлучивали други. Овог пута се, такође, могло на то рачунати, мада је све говорило да се неће десити. Дошао је тренутак да оде, да заврши тамо где је давно хтео – у економији. Али му нису дали док се његовом руком не потпишу сви срамни уговори. Сад народ мора да исправља. Тежак је то задатак.

Да ли сте овакав расплет очекивали?

Мислите на све Србе или само оне у Црној Гори?

Увек сте и у дијалогу с Николајем Велимировићем и Матијом Бећковићем, имате ли утисак да је ових дана историја проговорила њиховим речима?

– Не знам, али хитња нашег естаблишмента да одреде нешто, дубоко ме је увредила. За све време ове дуге изборне кампање, нити Влада, нити дична опозиција, не поменуше културу. Зашто би је и поменули кад је она у државном буџету 0,6 одсто? Није ни толико, јер 0,2 процента иде за медије… А сад кажу дајемо предност култури, оној коју до сада нису ни поменули. Осећам се као једна врста башибозука која иде испред великих војних формација и армија да би погинула, не би ли се одредило одакле гађају. Ми смо, такорећи, неважни, па можемо бити и жртвовани… Лако је њима да причају, пошто у Србији само два посто становништва иде у позориште.

– Прво, лепо је што су ме звали и сетили ме се, за разлику од Атељеа 212 и БДП. У Београдском драмском провео сам прве дане као њихов стипендиста и играо неке улоге, али ме се не сете ни када је неки јубилеј или прослава. Не патим због тога, мада кад негде почнете, било би вам мило да поново дођете. А Атеље ме је, заиста, одбацио. Тотално. Не знам због чега, ваљда и због њихових унутрашњих ствари. Не знају одавно где су, њихов репертоар лута. У Народно позориште ме је позвала Ивана Вујић, а ја њу веома ценим – због њеног рада и изузетне преданости позоришту.