Славни српски сликар из Црне Горе, Петар Лубарда, и даље је личност о коју се грабе многи, а понајвише креатори и поклоници дукљанског идентитетског инжењеринга и идеолошка чеда Јосипа Броза Тита и Мила Ђукановића.

Свјесни националне одговорности према једном таквом горостасу, одлучили смо да отргнемо из чељусти манипулација и прекрајања истине величину попут Петра Лубарде – који се изјашњавао као Србин.

У прилог томе говори и писмо које је Лубарда 18. марта 1971. године написао члану одбора за приређивање изложбе у Паризу.

Лубарда је у том писму замолио члана Одбора за приређивање „Југословенске изложбе кроз векове“ у Паризу која се одржавала од 2. марта до 17. марта 1971. године да се на првој идућој сједници Одбора његово писмо прочита.

„Као што сам и писмено обавештен од Одбора, учествујем на поменутој изложби са сликом „Сумрак Ловћена“, датирана 1970. године, а у саставу који шаље СР Србија (што је и била моја изричита жеља). Међутим како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу (а знајући да се у том обимном послу може подкрасти грешка), решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1. Молим да се ови подаци најхитније (телеграфски) доставе другу који уређује каталог да би могао направити евентуалне исправке“, навео је он у писму.

Иначе, у званичној биографији Лубарде се наводи да је по националности Србин, рођен у Црној Гори, у мјесту Љуботињу.

Петар Лубарда један је од најзначајнијих српских умјетника и највећи сликар са ових простора који је својим стваралаштвом обиљежио одредио токове сликарства друге половине 20. века. Модернист, одлучност израза и стваралачка снага одредили су му историјски пиједестал који га сврстава међу најдаровитије и најутицајније уметнике.

Нека од најпознатијих дјела: Битка на Вучјем долу (1950), Гуслар (1952), Коњи (1953), Косовски бој (1953).

Његов став био је чврст и када је у питању идентитет, културно наслеђе и припадност српском народу – што је доказао, између осталог, и непоколебљивим противљењем рушењу Његошеве капеле на Ловћену!

Наиме, сада већ далеке 1969. године, рeдакција београдске „Политике“ примила је од сликара Петра Лубарде копију телеграма који је он упутио Скупштини општине Цетиње и Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, с молбом да је објави.

Противник изградње маузолеја на Ловћену

На поновљени позив цетињског Одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену, послао сам телеграм следеће садржине:

Скyпштини општине града Цетиња

Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену Цeтиње

Драги другови,

не могу да се примим чланства у југословенском Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлeпше уметничко дело.

Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.

Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Лeтњe позорнице, на месту где је Његош и писао своју поезију. И да се установе Његошеви дани поезије, када би наши и страни уметници својим учешћем настављали традицију ширења људске мисли у славу великог песника и тако подизали најлепши живи споменик Његошу. Молим да се ово прочита на скупштини Одбора.

Уз другaрски поздрав
Петар Лубарда

П. С. – Да би било јасније хтео бих да додам још нешто. Сам врх Ловћена, такозвана ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредно лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни cпоменик маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жртве, па мислим да је без смисла градити споменик на cпоменику.

Савременици Његошеви имали су велико поштовање и љубав према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али поштyјући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као умeник без икаквих републичких, политичких и других мотива.

Петар Лубарда

Објављено у Политици од 5. VII 1969

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: