ИН4С

ИН4С портал

Петар Петровић свом оцу краљу Николи: Готови смо да дамо све за милу домовину, Српство и Словенство

У име своје, официра, подофицира и редова храброга зетскога одреда честитам Ти, Господару, имендан са топлим молитвама за Твоје драгоцјено здравље и дуг живот и за коначно остварење Твојих ваздашњих жеља за корист Црне Горе, српства и словенства, овако је најмлађи син Краља Николе, Петар, 1912. године са положаја честитао имендан свом оцу, краљу Николи.

Краљ Никола са синовима / Фото: dlib.me

У име своје, официра, подофицира и редова храброга зетскога одреда честитам Ти, Господару, имендан са топлим молитвама за Твоје драгоцјено здравље и дуг живот и за коначно остварење Твојих ваздашњих жеља за корист Црне Горе, српства и словенства, овако је најмлађи син Краља Николе, Петар, 1912. године са положаја честитао имендан свом оцу, краљу Николи.

,,Цетињски вјесник“ је 9. децембра 1912. године објавио честитку Петра Петровића, заступника команданта Зетског одреда, који је путем депеше свом оцу нагласио да је спреман учинити све за Српство и Словенство.

Готови смо сви, Господару, на Твоју заповијест да учинимо све оно што смртни учинити могу за корист миле домовине и кличемо: “Живио славни господару и Врховни команданту!“, цитирао је цетињски лист најмлађег сина краља Николе у 105. броју из 1912. године.

,,Цетињски вјесник“

* У ,,Цетињском вјеснику“ су у сваком броју биле рубрике Српство и Словенство у којима су се пратила сва важна дешавања и вијести значајне за Србе из свих крајева, ослобођених и неослобођених, као и важне вијести из словенских земаља.

Прочитајте још:

Лист ,,Цетињски вјесник“ 1910: Црна Гора у жељама Србије види чврсто јемство за заједништво двије српске државе

Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

14 thoughts on “Петар Петровић свом оцу краљу Николи: Готови смо да дамо све за милу домовину, Српство и Словенство

  1. Био пар пута на његовом гробу у Мерану, Јужни Тирол, Италија. Свјетлописао крст у спомен плочу и додао на Википедију то.

  2. Nazalost , sinovi Kralja Nikole, najblaze receno nijesu bili dorasli izazovima koji su bili pred CG i njenim narodom.
    Ponasali su se neodgovorno, raskalasno, razuzdano i nedolicno pozicije kojoj su pripadali.Tako je to kad se nesto ne zaradi nego dobije na tacni i kad nijesi dorastao izazovima.
    Ovo sto pisu, ako pisu su samo prazne rijeci, a djela ili nedjela su im drugacija.
    Inace sva ta srbovanja su bila samo poza i pusta zelja za prevlasti, megalomanija.
    O tome ima dovoljno svjedocanstava. Jos od sporazuma Mirka Petrovica sa Obrenovicima. nista novo do danas.

    8
    4
  3. У књизи „Како је Црна Гора заведена за Голеш планину“, Београд 2010 (прво издање Њујорк 2017), Стево Богдановић, сведок и повремени учесник у неким од догађања, пише да књаз Петар, онај који се у овоме тексту изјашњава као “спреман учинити све за српство и словенство”, трећи син краља Николе, “као командант Ловћенског одреда, са седиштем у Будви, под топовским цевима аустријске флоте, приређује забаве и концерте на којима се свирају аустријске и бугарске химне; тражи по Паштровићима и по Грбљу ‘великосрпску пропаганду’ и прогони и хапси честите Србе; држи телефонску везу између Будве и Котора; приређује банкете аустријским официрима и преговара са аустријским пуковником Хупком наочиглед црногорске војске и српског грбаљског становништва; подржаје сталну, директну везу између Беча и Цетиња”.
    Историчар Слободан Јарчевић, аутор књиге Бивши Срби Црне Горе, Београд 2012, испричао је овом коментатору да је, док је радио на тој својој књизи, наишао на податак о поступцима књаза Петра према својим официрима и њиховим женама. Наиме, Петар је пружао прилику својим официрима да позову у посету своје жене, па их је “изненада” слао да обиђу положаје а жене задржавао и доводио аустријске официре да се са њима “друже”. Каже Јарчевић да га је срамота било да тај податак саопштава у својој књизи, али се сада, кад види каквим се средствима служе црногорствујући историчари у своме “рату” против Србије, каје што тај податак није објавио.
    О томе како је “одмах у почетку рата аустријска војска, свакако према ранијем споразуму између Беча и Цетиња, евакуисала Паштровиће, Будву и већи део Грбља”, како се књаз Петар “са својим штабом и својим полицијским апаратом, још у августу 1914. настанио у Будви”, те да су “Паштровићи, Будва и већи део Грбља привремено прешли из аустријског ропства под тиранију и терор цетињског двора”, о временски блиским догађајима писао је Стево Богдановић према сведочењу извесног С. Микијеља, Србина из Грбља:
    “Кад је рат почео, ми смо веровали да уз Србију, која је прегнула да под цену највећих жртава ослободи и уједини наш српски и југословенски народ пристаје и Црна Гора, да и она, према својим скромним средствима и према својој снази, сарађује на том великом националном делу. Тако је мислило српско бокељско становништво, тако су… мислили и црногорски војници… али тако нису мислиле цетињске војне и полицијске снаге, а нарочито није мислио командант Ловћенског одреда… књаз Петар… Чим је… стигао у Будву, поред војне власти, која му је припадала… узео је у своје руке и административну, полицијску власт над становништвом поседнутих приморских крајева и завео један страшан терор, идентичан аустријском терору. Терор, какав је само Аустрија могла желети! Сумњичења, оптуживања, злостављања и хапшења била су на дневном реду. Сваки исправни и честити Србин, са ширим погледима на српску и југословенску ствар, био је кињен, гоњен и злостављан… За једну лепу реч о Србији ишло се сместа у затвор… И песме, многе наше патриотске песме, биле су забрањене… Нису се добро провели ни они наши добровољци, који су се као аустријски војници предали српској војсци, или из аустријске војске пребегли у Србију па дошли у Црну Гору ради виђења својих. Још горе од ових пролазили су они, који су хтели да иду, да се врате у Србију”.

    7
    4
    1. Aha, pogotovo što je imendan po katoličkom kalendaru 6. Decembra a ne 19 kad je Nikoljdan. Što bi braća Hrvati rekli: krivotvorina.

      7
      11
      1. А 6. децембар – то је у реду, тада је важило старо рачунање времена. Тек десет година касније прешло се на ново рачунање.

        11
        5
    1. Velika narodna skupština ujedinjenja – održana 29. oktobra 1813. blizu Kotora – navodi u svojoj odluci da su se „Crna Gora i Boka Kotorska, prožete patriotizmom i jednakim religioznim osjećajem i čašću, Božijom pomoću borile za oslobođenje i oslobodile se”, te se zavjetuju:

      „SVOJOM KRVLJU I ŽRTVAMA, JEDNA DRUGOJ SE ZAKLINJU GOSPODOM BOGOM NA VJERNOST I STALNU UJEDINJENOST U SVAKOME SLUČAJU I DOGAĐAJU”.

      Evo to moj anonimni četniku da vidis kada se ujedinila Crna gora sa Bokom, valja se.

      14
      11
      1. Славиша, Роде,
        Није то територијално (да не кажемо: „државно“) уједињење, радило се о комшијској солидарности „U SVAKOME SLUČAJU I DOGAĐAJU”, у некој невољи, не дао бог.

        13
        7
  4. I tada Baoša bi zetski herceg, ali ne htjede zajedno sa carevim ubicom knezom Vukanom stupiti u boj protiv Turaka, a malo gdje Srblji bitku dobiše bez Crnogoraca i Brđana“.

    Tako zapisa vladika crnogorski 1754

    11
    8

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *