Петардом на Јеврема – команданта мрака

„Ово је ужас. Преживио сам још један атентат”– казао је у разговору за агенцију “Анадолија” Јеврем Брковић, након што је испред његовог стана бачено пиротехничко средство.

„Експлозија се десила у 21 сат и 20 минута када сам гледао емисију о атентатима и убиствима на РТВ Црне Горе. И у тренутку кад новинар Весељко Рудовић спомиње како је нерасвијетљен случај атентата на мене, када је убијен мој пријатељ и возач Срђан Војичић, грунула је таква експлозија испред врата да сам ја мислио да је отишло пола зграде. Истрчао сам. Видио сам дим. Истрчали су и моји сусједи, пробудила су се дјеца. Циљ је био да се заплашим, а знају да се не могу заплашити. Три атентата су на мене изведена! Неко их је наручио, а као покриће су имали прославу православне Нове године, да се све свали на неке хулигане“, рекао је Брковић.

Промотер тероризма – као жртва тероризма

У доцнијем објашњењу ко стоји иза напада петардом на његов стан, Брковић је претпоставку о хулиганима замијенио овом тезом: ”Четничке снаге, мрачне снаге, великосрпске снаге стоје иза овог. Једна мржња према мени као писцу који се није устручавао да све говори, који је о њима рекао праве истине које остају и боле. Зашто сметам?”

Да би нашао одговор на питање- коме и зашто смета(?), Јеврем Брковић би, прије свега, требао престати да лукави, и да јавности вјеша макароне на уши. У том смислу би морао погледати истини у очи, и признати да је и сам имао терористичке погледе на свијет- чак и у својим позним годинама живота када је уређивао фашистички лист ЦКЛ, те да је у том периоду свима који не мисле као он желио- само зло!

Управо се у 82. броју ЦКЛ а, у временима пред расписивање референдума, Јеврем Брковић злурадовао информацији да је Хавијер Солана “на неким списковима баскијске ЕТЕ“, сугеришући Солани да се он може наћи и на списковима ЦОП-а, јер – “Црна Гора нема своју ЕТУ” али “може бити да има свој Црногорски ослободилачки покрет (ЦОП)”. То је био период када је Брковић својим фантомским ЦОП-ом пријетио и Бриселу и Београду терористичким акцијама уколико се Црна Гора не осамостали по било коју цијену.

Укратко, некадашњи промотер тероризма, човјек који је гурао Црну Гору у грађански рат, игром чудних историјских околности је постао послије њеног осамостаљивања жртва тероризма, и опет ништа у животу није научио и спознао! Да је ишта спознао, давно би се извинио свима за своје гријехе и лударања.

Држава је нула, а Јеврем је ништа!

Да би нам ситуација око карактера Јеврема Брковића била јаснија, морамо се вратити на ноћ 24. октобра 2006. године коју Брковић у изјави за хрватски Јутарњи лист описује овако:„Пријатеља су ми убили а мени поломили ноге!“ Наравно, ради се о нападу на Јеврема Брковића која је имала као епилог убиство његовог телохранитеља и возача Срђана Војичића.

У објашњењу тог напада, Јеврем говори ко су налогодавци:”Ради се о неколико тајкуна, типично црногорских, повезаних родбинским везама, била је и једна тајкуница, већ оцвала еротеса. Та групација „црногорских домољуба“ зачетници су ратног профитерства, бескрупулозног богаћења и наплаћивања свега што су урадили за Црну Гору. А све што су радили, радили су да би имали приватну државу.” Он је тадa објаснио да су наручиоци злочина људи који су се препознали у његовој прози, роману “Љубавник Дукље”, те истакао да је о њима написао нови роман “Атентат на љубавника Дукље”– којег “Вијести”, као његов издавач, не смију објавити!?

Пуниша Пуцо Војичић, стриц убијеног Срђана Војичича, својевремено је у изјави за јавност истакао да се „све зна ко је у ноћи 24. октобра 2006. године испред Јеврема Брковића убио његовог братанића“. “Све се зна, а то добро зна и Брковић само из неког разлога то не жели да каже”, рекао је тада Пуниша Војичић.

Тај „неки разлог“ Брковића, који спомиње Пуниша Војичић, је сада више него очигледан. Наиме, Јеврем Брковић је по карактеру најобичније кукавица, типични примјер лошег човјека који би своје ирационале циљеве постизао преко лешева других људи – чувајући при томе свој живот, као и животе блиских људи из своје породице.

Управо због те очигледности му уопште не треба вјеровати да је романом „Љубавник Дукље“ желио помоћи Црној Гори, коју је својевремено гурао на пут грађанског рата. Не треба му вјеровати да је тим романом „желио разоткрити групацију „црногорских домољуба“- зачетника су ратног профитерства, бескрупулозног богаћења и наплаћивања свега што су урадили за Црну Гору“. Мислим да је ближе истини да је Јеврем Брковић желио да са истог стола профитерства добије свој дио колача, који му је донио проблеме.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: