ИН4С

ИН4С портал

Пето вече Фестивала „Ћирилицом“: Професор Мило Ломпар одржао предавање о Бранимиру Шћепановићу

1 min read

фото: Ненад Тодоровић

Предавањем проф. др Мила Ломпара о једном од најистакнутијих и најпревођенијих српских писаца Бранимиру Шћепановићу (1937 – 2020) синоћ је на простору испод Цитаделе у будванском Старом граду настављен програм осмог Фестивала „Ћирилицом“.

Професор Ломпар истакао је да Шћепановић као писац и умјетничка појава представља репрезентативну фигуру друге половине 20. вијека у српској књижевности. Сам Шћепановић, како је Ломпар указао, могао би се посматрати у три различита регистра: као личност, као писац и као фигура културног живота.

„Те три димензије се преплићу у његовој појави, али на неки начин показују феномене који иду изван или изнад саме књижевне умјетности, да би онда нехотично открили њене границе – како у ономе што је чини важном за човјеково духовно искуство, тако и ономе гдје њена моћ реално престаје и на неки начин постаје занемарљива. Сам Шћепановић као писац је био одређен својом биографијом. Он је Подгоричанин који је из учитељске фамилије, дошао је у велики град, прво у Нови Сад, онда у Београд, вођен једним импулсом који је припадао његовом времену. Наиме, послије Другог свјетског рата дошло је до изразитог кретања људи из мањих ка већим мјестима, до изразите потребе за образовањем. Уосталом, сам поредак је инсистирао на томе. И Шћепановић је ушао у генерацију српских писаца која је била веома значајна и утицајна у периоду између седамдесетих па негдје до краја прошлог вијека“, навео је Ломпар.

фото: Ненад Тодоровић

Бранимир Шћепановић објављивао је и стварао у периоду од 1961. године до средине осамдесетих, а сматра се релевантним аутором генерације чији су протагонисти били Данило Киш, Борислав Пекић, Мирко Ковач, Бора Ћосић… Шћепановић је, како професор оцјењује, био специфичан по томе што његова личност није имала изразитни ерудитни карактер.

„Рецимо, Пекић је био писац аутодидакт, он није завршио факултет. И као што се то дешава код таквих писаца, чији је репрезентативни образац Томас Ман који је такође био аутодидакт, а код нас у тадашњим југословенским оквирима Крлежа, ту постоји једна страшно велика потреба за нагомилавањем различитог интелектуалног садржаја – од филозофског до психолошког и од историјског до политичког. Друкчија врста ерудитности је код Данила Киша који је први дипломирани студент свјетске књижевности и који је, на неки начин, имао једну врсту интелектуалног лиризма карактеристичног за димензију која је била више везана за традиције свјетске књижевности са, опет, видљивим утицајима значајних писаца. Мирко Ковач је у својим дјелима имао сијенку Миодрага Булатовића, извјесну дијаболичку структуру приповједања, са јаком црном нотом у мрачном дијелу људске душе. И у односу на те садржаје, Бранимир Шћепановић је имао ужи распон. Он једноставно није било писац интелектуалне провенијенције, није имао ту врсту умјетничке диспозиције. То, иначе, нема везе са питањем вриједности. Најзначајнији писац те генерације, по мом мишљењу, Драгослав Михаиловић, који је дао извандредне романе, такође није био писац интелектуалне димензије. Дакле, Шћепановић је имао ужи распон и једну врсту примарног доживљаја. Тај доживљај би неки психоаналитички орјентисани критичар проналазио у мотиву који се јако упорно провлачи кроз његово приповједање, од првих његових прича па све до репрезентативног романа „Уста пуна земље“. То је слика једног дјечака који посматра како пролазе аутомобили на путу, а замрљан је малинама које једе. И та слика се упорно понавља што показује да у њој има нечег што је писцу било ближе од самог књижевног мотива, гдје је он могао да потражи неку црту сопственог идентитета или неки механизам поистовјећивања. И тај дјечак је остао константа самог лика Бранимира Шћепановића“, додао је он.

Ломпар је указао је да Шћепановићев друштвени успјех био велики.

„Он је био у једној репрезентативној кући, у „Авала филму“. Ту су били сви они: Слободан Селенић, Бора Ћосић, Борислав Михајловић Михиз. Шћепановић је ту остао и врло рано се видјело и у његовом приповједању да филмски моменат игра значајну улогу. Да код њега мотиви филмског реза или промјене плана имају своју приповједну функцију. Дакле, да је његова умјетнична имагинација тако постављена да одговара и прозном и филмском приповједању. То је један прилично јединствен таленат код њега. И премда су Ковач и Пекић писали сценарије за филмове, Шћепановић је у прозном, приповједном смислу ту технику учинио репрезентативном за своју умјетност“, истакао је Ломпар.

Осврнуо се и на Шћепановићеву улогу у полемици везаној за Данила Киша и Драгана Јеремића која је, како је објаснио, имала значајних посљедица на њега и у књижевном и у културном подручју.

„Овдје имамо рецидиве, одјеке идеолошког сукоба не љевици и ту Шћепановић, као неполитички писац, улази у фокус и показује да културни живот није исто што и књижевни живот. Ви можете у литератури бити суверени и суверено признати, али оног момента кад ваше дјело уђе у систем културе његова естетска вриједност је само један од чинилаца. Уз друштвене, политичке и културне чиниоце и, што је врло важно, тренутак у ком се одвија једна расправа. Шћепановић је био у тој полемици од стране Киша немилосрдно оспораван као писац, не као нешто друго, док је Јеремић био оспораван у различитим регистрима. И његова прича „Смрт господина Голуже“ је била предмет анализе која је превасходно вођена са предумишљајем и самим тим није била естетичког типа. То је имало очигледно својих одјека, јер он је послије тога објавио само један роман.“

Специфичност из биографије Бранимира Шћепановића је, како је Ломпар напоменуо, то да имамо писца који је престао да пише.

фото: Ненад Тодоровић

„То је једна доста необична биографија. Има таквих примјера у литератури, али овдје се показује да је његово осјетљиво језгро ту било на неки начин погођено. Ја сам га упознао много касније, неколико године прије његове смрти. Имао је једну фину, уздржљиву господственост у разговору. И оно што ми се јако допало, он вас никад није питао да ли сте нешто читали од тога што је он писао. Причали смо о другим стварима, о различитим анегдотама из књижевног живота, али никад нисам примијетио никакву знатижељу или заинтересованост да сада он вас пита јесте ли ви читали нешто од њега. Становао је на Косанчићевом венцу, ишао полако увијек уз Поп Лукину до кафане „Вук“ гдје је волио да сједи. Био је од оних достојанствених људи са којима можете увијек лијепо да разговарате и више пута сам имао ту прилику. Пред крај његовог живота, како се код нас дешава – а тако се десило и Лази Костићу да, послије свих поруга које је чуо на свој рачун из пера Богдана Поповића и Јована Скрелића, његова драма „Пера Сегединац“, баш због анексије Босне и Херцеговине и подигнутог политичког анти-аустријског тона, одједном добија на значају и сви се почињу враћати старом пјеснику – и код Шћепановића је дошло до једног постепеног помјерања пажње. Он је прво објављен у Колу Српске књижевне задруге, то је један избор његових новела и роман „Уста пуна земље“. На неки начин му је ту признато да је он канонски писац српске књижевности. Добио је и награду „Бора Станковић“ за животно дјело, што је такође било изузетно специфично јер он дуго није објавио ништа, али је жири процијенио да његов укупни допринос заслужује да буде процијењен на тај начин. И некако је почела да расте свијест о његовом значају“, закључио је Ломпар.

Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на простору испод Цитаделе Оркуглим столом „Вјеровати данас“. Учествују: протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски Митрополије црногорско-приморске, дон Роберт Тонсати, канцелар Которске бискупије, ефендија Фуад Чекић, генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори и Синиша Јелушић, професор и академик ЦАНУ.

Фестивал се одржава до 14. септембра у организацији Народне библиотеке Будве и Удружења издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром Црне Горе.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *