Петровић: Католичка црква темељно планирала покољ 1941. године

Предсједник Удружења „Огњена Марија Ливањска“ Никола Петровић изјавио је поводом 76 година од усташког покоља над Србима у Ливањском пољу да је злочин над православним живљем темељно и дуго планиран и да је веома значајну улогу у томе имало католичко свештенство.

Он је у изјави за Срну рекао да је убиству 1.600 ливањских Срба и затирању бројних српских села и породица претходила опсежна припрема злочина од стране Католичке цркве.

„Они су имали веома значајну улогу. Прије самог покоља, жупници су, а знамо да је Католичка црква увек била добро организована, имали задатак да направе списак крашких јама на подручју Ливна као и да попишу живаљ и имовину. Па чак и прије него што је покољ почео знало се које ће православно имање припасти којем Хрвату“, рекао је Петровић.

Он је нагласио да је сваки Хрват – комшија и учесник у покољу знао шта му припада и да је након покоља ушао у српску имовину.

„Они су у селима, попут Челебића, систематски поубијали мушкарце, а потом и жене, старце и децу, а онда узели нашу стоку као своју и почели обрађивати наше њиве као да су увек биле њихове“, рекао је Петровић.

Говорећи о срамној улози Католичке цркве у покољу над Србима у Ливањском пољу у љето 1941. године Петровић је као примјер навео фратра Срећка Перића.

„Он је у самостану Горица 1941. године позвао Хрвате тог Ливањског поља да кољу Србе рекавши: Закољите прво моју сестру која је удата за Србина па дођите код мене да вам окајем гријехе“, подсјетио је Петровић.

Према његовим ријечима, Католичка црква је, нажалост, увијек служила као неко ко ће сносити гријехе оних који су и прије 1941. године вршили злочине над Србима тог дијела БиХ.

„У хришћанству се каже да ће човеку, ако се искрено покаје, бити опроштени сви грехови, међутим, постоје грехови за које нема опроштаја“, сматра Николић.

Он је нагласио да није важно колико ће људи данас бити на помену жртвама у Спомен-капели Свете великомученице Марине у Ливну, јер су Срби тог краја давно пребољели „квантитет“ и чињеницу да су од 40 одсто у укупном броју становника колико их је било 1941. године сведени на једва два одсто, већ је изнад свега важно његовати културу сјећања и духовно јачати.

Љета 1941. године, а највише у данима око Огњене Марије, коју Српска православна црква помиње и слави данас, усташе су побиле више од 1.600 Срба Ливањског поља.

Велики број њих су живи бачени у јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице да тамо умиру данима, а тих дана заувијек су нестале цијеле српске породице и потпуно затрвена српска села.

Након педесет година, 1991. године, потомци су извадили мошти страдалника из већине јама и сахранили их у Спомен-капели саграђеној у порти ливањске православне цркве, али су само годину дана касније оскрнављене, а православна црква запаљена.

Епархија бихаћко-петровачка, Парохија ливањска и потомци страдалника обновили су Спомен-капелу и поново у крипту положили мошти мученика.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: