Пилсел: Ђукановић покушава устоличити тзв. ЦПЦ да би поунијатио Црногорце

Како сам имао намјеру потписати Апел академске заједнице и грађанских активиста поводом усвајања Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори, али су састављачи Апела пожурили у накани да текст буде објављен ове суботе уочи прославе Божића по Јулијанскоме календару па се тако моје име није нашло у медијима заједно са стотињак потписника, користим прилику да с обзиром на то да подржавам такав Апел, овдје донесем његове главне нагласке јер ми помажу да изразим властити став у вези догађања у Црној Гори. (Премда сам имао резерву према првом нацрту Апела у којем се тражи интервенција органа Србије, што сам сматрао непотребним јер нарушава принцип одвојености цркве и државе, у главнини текст Апела ми је прихватљив).

Као прво, и ја апелирам да се што прије приступи измјенама Закона о слободи вјероисповијести које би проистекле из дијалога државе и представника свих традиционалних вјерских заједница у Црној Гори, и да црногорска држава и Српска православна црква уз подршку Венецијанске комисије и Еуропске Уније закључе уговор којим би се трајно ријешило питање дјеловања СПЦ-а.

Сматрам важним, јер су неки хрватски грађани и мени блиске особе (нажалост, недовољно упућене) потписале текст који је саставила београдска људскоправашка активисткиња Соња Бисерко, да се истакнути појединци и представници различитих интересних група “суздрже од неистините интерпретације и манипулације историјским, правним и политичким чињеницама, која за резултат има даљњу ескалацију и антагонизацију, већ ионако у великој мери подељених друштава у овим државама”.

“Примена овог закона, која је у супротности са великим бројем основних начела на којима функционира ЕУ, могла би значајно угрозити напредовање Црне Горе, а индиректно и других балканских држава, у процесу придруживања ЕУ имајући у виду да би било незамисливо затварање поглавља 23 и 24 која се тичу владавине права, у условима примене закона којима се директно и на дискриминаторан начин крше људска права и уводи неизвесност у правни поредак”, стоји у апелу.

Усвојеним Законом се de facto и de iure креира правни оквир за национализацију имовине (традиционалних) вјерских заједница, која је настала заједничким улагањем грађана Црне Горе, прије 1. просинца/децембра 1918. године. Начин на који су ове одредбе формулиране указује на намјеру да се оне дискриминаторно примјене прије свега на имовину једне вјерске заједнице (Српске православне цркве), будући да је статус имовине осталих традиционалних вјерских заједница регулиран међудржавним уговором или темељним уговором између државе и вјерске заједнице.

Усвојеним Законом се директно задире у право својине, које је загарантирано Уставом Црне Горе, као и бројним међународним уговорима и конвенцијама, које је Црна Гора потписала или којима је приступила, укључујући и Еуропску конвенцију о људским правима (члан 1, Протокола 1) и Споразум о стабилизацији и придруживању Еуропској унији.

Одредбе Закона које се тичу својине над имовином су у супротности и са тумачењима и ставовима Еуропског суда за људска права, у вези са случајевима који су се тицали имовине која је настала прије формирања сувремених држава. Осим тога, Закон игнорира (или у најмању руку не констатира) и друга права, као што је право одржања, које су вјерске заједнице стекле вишедеценијским или вишевјековним кориштењем имовине.

Први нацрт Закона је био предмет разматрања Венецијанске комисије, која је исказала резерве у односу на бројне одредбе и указала на неопходност да се осигура свеобухватна и инклузивна јавна расправа, те правне гаранције да регулирање статуса имовине религијских заједница неће утјецати на кориштење вјерских објеката од стране заједница које су те објекте и до сада користиле.

Венецијанска комисија је указала на неопходност да се питање својинско-правних односа у конкретним случајевима утврђује судским путем. Усвојени текст Закона у највећем дјелу игнорира споменуте и остале препоруке Венецијанске комисије.

Држава овим путем директно утјече на питање статуса религијских заједница припремајући терен за потискивање једне (Српске православне цркве) и промовирање друге вјерске заједнице (Црногорске православне цркве) путем задирања у имовинска права прве што је у јавности више пута у претходним мјесецима најављивано од стране највиших представника државе Црне Горе.

Овакво дјеловање је у супротности с начелом одвојености државе и религије, као једним од основних начела на којима су саздане сувремене демократске државе.

By the way, Ђукановић си је био замислио да у Закону може ограничити оне вјерске заједнице које имају сједиште изван Црне Горе па, и то је прошло неопажено потписницима текста Соње Бисерко (и њој самој), ваљало га је подсјетити да Барска надбискупија и Которска бискупија (тренутно без ординарија јер барски надбискуп управља которском дијецезом) имају слушати не ”патријарха” Милу Ђукановића већ римског бискупа, папу Фрању. Још и ово: Ђукановић, као да је цар, мисли да се Света Столица, на примјер, мора са њиме конзултирати прије именовања пастира у својим дијецезама у Црној Гори!

Осим суштинских замјерки, уочавају се и бројне друге мањкавости, неуобичајене за сувремена демократска друштва: тако је било усвајање Закона у експресној процедури, која је подразумијевала да се расправа и у начелу и у појединостима обаве у року од 24 сата, а да се гласање обавља у касним ноћним, тј. раним јутарњим сатима, уз присуство маскираних припадника снага сигурности у згради скупштине у тијеку расправе и гласања.

Мени се ово чини кључним: Постојећу ситуацију најбоље користи и (зло)употребљава црногорски предсједник Мило Ђукановић за остварење својих циљева. Реализирајући своје циљеве у вези са ЦПЦ Ђукановић је злоупотријебио чланство у НАТО-у и интелектуалце из регије покушавајући дезинформирати јавност у регији измишљајући опасности могућег преношења сукоба у регију скривајући иза тога своје праве намјере у вези ЦПЦ.

Очигледно је да је Ђукановић и овога пута филигрански процијенио када треба усвојити закон. Црногорски предсједник Законом изазива нове дубоке подјеле у Црној Гори и игра на карту националистичких сукоба неби ли мовилизирао своје бирачко тјело, јачао своју позицију (угрожену страховитом корупцијом коју он представља) и осигурао што бољи пласман на парламентарним изборима.

У ту сврху је испланирао чак и злоупотријебити папу Фрању. Сироти Ђукановић не схваћа да Света Столица гаји озбиље односе са Српском православном црквом и особито цариградском патријаршијом гдје је Бартоломеј јасно рекао да неће признати дружину рашчињеног и екскомуницираног Дедеића, главара тзв. Црногорске православне цркве.

Дапаче, озбиљни геополитички аналитички центри предвиђају да би у плановима Ђукановића било унијаћење ЦГЦ, то јест да сачува литургију али да буде послушна римском бискупу.

Угледни ИФИМЕС сматра да је Ђукановић ову акцију подузео послије уласка Црне Горе у НАТО, а не прије, и сада жели увући предсједника Србије Вучића у конфликт за 29 држава чланица НАТО-а, јер жели створити перцепцију да иза свих нереда стоји Србија и власт у Београду односно Вучић (на то су насјели и потписници писма Соње Бисерко). Србијански предсједник Вучић, ипак, није упао у постављену замку Ђукановића, мирно и државнички одмјерено је реагирао наглашавајући, да ће све урадити да се одржи мир и стабилност у регији.

Сматрам да ће митрополит Амфилохије и предсједник Ђукановић пронаћи компромис, што судским поравнањем и пресудама, што директном нагодбом. Неће то бити изузетак, нити је то нека нова чињеница у њиховим вишедеценијским међусобним односима. Јер, знамо добро, да није било подршке господина Амфилохија, не би било ни предсједника Ђукановића нити независне Црне Горе.

Елем, Закон има дискириминаторни карактер, он је неуставан, нарушава појединачна и колективна права, како Српске православне цркве, тако и грађана Црне Горе. Као такав, овај чин манипулације религијским осјећањима има огроман дестабилизацијски потенцијал, нарочито у етнички мјешовитим срединама, какве су готово све државе на Балкану. Стога и ја сматрам да овај преседан, потенцијално примјењив и у другим државама, пријети да постане стални извор тензија и конфликата (исти црногорски сценариј пријети и СПЦ-у на Косову).

Коначно, иако се у јавности може чути да је један од мотива за овакав поступак економски (присвајање некретнина велике вредности), указује се и на ризик да његова примјена може заправо дугорочно носити велике негативне економске посљедице за Црну Гору, услијед креирања стања правне несигурности, као и по основи одштетних захтјева који би се могли остварити преко домаћих и међународних правосудних органа.

У жељи да међународној и домаћој јавности укажу на ове ризике, те да допринесу деескалацији ситуације и рјешавању проблема мирним и демократским средствима, потписници апела осуђују усвајање споменутог Закона.

И ја, заједно са њима.

А сада нешто о меритуму ствари: зашто не подржавам акцију Мила Ђукановића и писмо Соње Бисерко, пак чврсто браним Српску православну цркву?

Ако се у Црној Гори један дио грађана сматра припадницима црногорске нације то је њихова ствар. Ако би становити број тих грађана пожелио имати ”властиту цркву” и то би била њихова ствар. Нити они, нити државна власт немају право на отимачину, пракса која је научена у комунизму (Ђукановић је био комунистички јуришник и био је кум ратним страхотама које су задесиле Слано и опћину Дубровачко приморје, Дубровник, конавоски крај и наш крајнији југ).

Црна Гора је била дио Југославије, а та земља је, као и Албанија, била најсличнија СССР-у по прогону вјере: 109 православних свећеника су комунисти убили у рату и пораћу.

Људи не знају, а морају знати да је митрополита Амфилохија 1990. године дочекало само двадесетак свештеника, монаха и монахиња! Да, само двадесет. Данас их је око 600.

А знате ли колико ”службеника” има Ђукановићева ”Црногорска православна црква”? Четири! Не 400, не 40, већ 4.

Комунистичка власт је сматрала да ће у Црној Гори коначно завршити с Црквом и вјером уопће, те преузети њену имовину. Зато се није трудила оснивати некакву “аутокефалну” цркву, док је у Македонији то урадила због изразите побожности народа.

Комунистичке власти су наслиједиле и апсолутистички третман Цркве од владара куће Петровића, након што су се ови одрекли владичанства: митрополити су били њихови “управитељи” Цркве, у свему теоријски подложни књазу/краљу. Тако је и наводна црногорска аутокефалија била краљевски хир. И да, никаква Црногорска православна црква није била призната од Цариграда средином XИX. стољећа. Била је то Православна црква на терену Црне Горе. До уједињења црногорских и српских православаца је дошло договором и вољом црногорских првака.

Митрополија Црногорско-приморска има непрекинуто предање од 1219., када ју је основао Свети Сава; у турско вријеме митрополиту је додата титула егзарха пећког трона, што је потврђивало његову директну везаност за Пећ, односно за пуноћу Српске цркве.

Самопрокламирана “Црногорска црква” у Православљу нема чак ни статус раскола (за разлику од Македонске) него се третира као циркус: четири рашчињена попа који нити служе какву службу нити имају неког тко би на такву службу дошао. Наиме, чак и њихове најокорјелије присталице крсте се у храмовима и од свећенства СПЦ јер знају да то није Црква у својој пуноћи!

Коначно, овај закон је нова врста тоталитаризма у коме држава и de iure а не само de facto потенцијално потчињава себи све вјерске заједнице.

У овом случају ради се о потчињавању ради пљачке, јер је актуална Ђукановићева власт већ опљачкала државу и народ до голе коже.

Све ово овдје речено сам сазнао од добрих људи СПЦ-а којима вјерујем, као и својим професорима на теолошким училиштима и ауторима књига које сам прочитао.

За крај, драги предсједниче Стјепане Месићу, за “ЦПЦ” (коју сте подржали, а то вриједи и за друге неупућене политичаре и јавне особе у црквену и религиолошку проблематику), како ми рече један мој пријатељ српски владика, ”браћа Далтон & Јессе Јамес су побожно друштванце”. То је истинска разбојничка Ђукановићева дружина.

Аутор: Драго Пилсел, хрватски новинар,теолог и активиста

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: