Пиринач и крв

Пише: Небојша Јеврић

У „Лотос бару“ уз шипку играла је Бугарка Лула, Крејзи Лу, дуге црне косе и бујних груди.

Гузоње и кримоси су је гледали из ложа. Из уста су им се цедиле бале. Најтраженија.

Најбоља играчица на шипци. Многи су долазили само њу да виде.

Кад је њена тачка завршена са непогрешивом тачношћу искусне забављачице, иако су је звали многи, ишла је за сто оних што ће за њене услуге понудити најбољу цену.

Ретке су биле ноћи кад не би са муштеријом дочекала зору у њеној собици код госпође Кајсије Мајкић у Кнез Михаиловој улици на петом спрату зграде између СДК и Филозофског факултета.

Биле су ту три собице за послугу. У једној је живео Маре, диск џокеј из „Лотике“, у другој Лили, у трећој ја, писац овдашњи.

Рођена у Бугарској, у предграђу Софије, давно је изашла на улицу.

Побегла је од куће са шеснаест година у цицаној хаљини и крвавих колена.

Отац алкос довео је жену нероткињу коју је пронашао у некој крчми у предграђу. И она је пила барабар са њим.

Чуло се у нашим крајевима за клечање на кукурузу, али никад нико није чуо за клечање на пиринчу.

Нашла је помајка како облачи њену хаљину и штикле и како се ужива гледајући се у огледалу.

Просула је пиринач у ћошку собе и натерала је да на њему клечи.

Руке је морала да држи високо подигнуте. Клечање на кукурузу, ма колико болно, није ништа према клечању на пиринчу.

Пиринач ситан пробијао јој је кожу, стварао ране и улазио у месо.

Сутрадан је покупила све њене хаљине и изашла на улицу. Срби су у то време били међу бољим муштеријама. Ту је на станици открио Чарли подводач и довео у Београд. Чарли је био крупан тамнокос кримос под заштитом моћног стрица из службе. Била је право откриће међу уморним и прецвалим играчицама у „Лотики“.

Посао је добро ишао. Навукла се на пиће које су јој гости наручивали. Почела и код себе да држи флашу са вискијем.

Чарли јој је од шанера Црногораца који су харали Италијом набавио гардеробу.

Ускоро је купила и кола. Волела је да вози брзо пред зору улицама Београда.

После батина које је добила, једне ноћи сакрила је пазар, одлучила је да се врати у Бугарску. У Србији је владала инфлација, рат, чекало се бомбардовање.

Пијана, луда, надувана, мислила је само о томе како ће понижавати помајку кад се врати. И чинило јој се да зрнца пиринча још јој из колена испадају.

Испред ње је ишао камион. Она се закуцала у њега.

Пробудила се у болници. Самим божјим чудом остала је жива, али су јој обе ноге смрскане. Морали су да их одсеку. Кад су јој ране зарасле пребацили су је у „Рудо“ да чека протезе. Била је сама у туђој земљи са патрљцима уместо ногу. А имала је само двадесет пет година.

Година деведесет трећа. У „Рудом“ је било стотине ампутираца. Углавном без ногу. Од двадесет ампутираца који су остали без ноге, осамнаест их је остало без ногу од наших мина које је страх сејао око српских положаја.

Већина није имала где да оде. Седели су испред две продавнице преко пута „Рудог“ и пили. Хуманитарни фонд „Капетан Драган“ им је купио педесет телевизора.

У продавницама су продавани бакалук, нови телевизори по најнижој цени, и пиво. Били су сви жељни пиве. Тога на ратишту није било. У близини „Рудог“ је редакција „Дуге“. Кад бих добио ратне дневнице и плату пео сам се узбрдо до продавнице међу несретнике без једне или обе ноге, купио им гајбу пива и док се радња не затвори сукао са њима крваву ратну пређу.

Доносио сам им приче о погинулим, о борбама, о стању на фронту. Ту сам пронашао Дућу, којем су мине однеле обе ноге руку и једно око Кистања. Набављао сам му сликарски материјал а он је са једним оком и једном руком сликао пределе Крајине које више нема. Ту сам срео Божу Половину из Шековића.

Њему је граната однела руку, ногу, пола плућног крила и све зубе осим једног, очњака.

Ту сам добио надимак Двоноги. Доносио сам им „Дугу“ и „Секс клуб“, Ту сам срео Басту из Вршца, добровољца артиљерца који се, чим је добио кљакару, вратио на фронт.

Било је увек нешто што је требало да им се заврши. Носио сам писма у Српско Сарајево, за Крајину.

Недеља. Продавнице затворене. Ишао сам до пијаце по вотку прављену у кадама коју су сви звали „Суботичка смрт“.

Тог дана смо попили много, много суботичке смрти.

„Слушај, Двоноги“, рекао ми је Дућа. „Би ли ти нешто је.о? Ја частим! Продао сам слику председници Кола српских сестара из Нове Пазове. Имамо ми ту једну, не да ради радњу… Остала без обе ноге. Одавно је отворила бутигу, чека протезе али их неће добити док смо ми ту.“

Дућа је било мајор Српске војске Крајине.

„Хајде, само ме одгурај до њене собе.“

У једнокреветној соби на душеку стављеном на патос, кревет су демонтирали да им не би сметао, са флашом „Суботичке смрти“ ушли смо у собу која је мирисала на ужегло мушко сема, на дуван, са столном лампом направљеном од фењера у који је била стављена црвена сијалица.

Гола, покривена до пола, показујући посетиоцима крупне дуде које нису рађале лежала је Крејзи Лу.

Прво је отпила добар гутљај а онда наредила гласом распуклим од дувана и пића:

„Свлачи га, шта чекаш.“

Дућа је ставио бокс „марлбора“ на сто а ја сам послушно извршио наређење. Ухватио сам Дућу у наручје и спустио поред ње на кревет.

Ја сам дохватио флашу и сео на столицу. Са касетофона који је шкрипао чуо се Бора Чорба. Певао је „Шири мајко ноге обадвије, да се вратим где сам био прије“.

Некаквим чудом мина је поштедела Дући мушкост. Јектао је и уздисао, онако пијан пола сата. Кад је био готов однео сам га у купатило да га окупам и обучем. Лули сам додао лавор и бокал.

Док се запирала питала ме: „Ах, те пијанице. Никад да свр.е. Хоћеш ли да ти га изду.ам?“

Тек тад ме је препознала.

„Како ми је сметала твоја машина. По сву ноћ си куцао док сам ја радила. Хоћеш ли да ти га изду.ам? Упола цене.“

„Па како је, Лула?“

„Док има посла добро је. А посла има. Не постижем. Ко би курву без ногу.“

Лула ми је наредила да закључам врата. А онда смо седели и пили до зоре. Крејзи Лу, најбоља играчица из „Лотике“, ми је причала, а ја сам слушао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: