Писац и мишеви

Пише: Небојша Јеврић

У четрнаестој је добио прву награду за причу.

У шеснаетој прву писаћу машину. Годинама је на њој писао. Презирао је све иновације. Кад је дотрајала купио је другу. У његовом свету није било места за компјутер.

У седамнаестој му је „Матица српска“ објавила прву књигу.

Студирали смо заједно филозофију.

Миш само тек почињали да објављујемо прве записе а он је имао књигу.

Писац је био најбољи човек којег сам упознао.

И никад није допуштао да му дан прође а да нешто не напише.

Завршио је факултет и запослио се у Новом Саду.

Предавао флозофију четрдесет година. И за то време увек писао. Критеријуми су му бивали све строжији. Објавио је још неколике књиге, а онда престао да објављује.

Никад није припадао књижевној чаршији. Сав тај наопако изокренути свет ткз. књижевног живота му се гадио.

Али је наставио да пише приче о становницима малог војвођанског села насељеног из Бугојна и Купреса.

Престао је згађен да објављује. Не зато што није имао издавача.

Живио је у подстанарској собици на последњем спрату испод плоче у којој је био љети паклено вруће.

Али он је писао, без престанка писао, дотерујући сваку реченицу, пасус до бесконачности. До стилске беспрекорности.

Правио је ликове својих сусељана бачених у Војвођанску равницу.

А објављивао није.

Живио је у Новом Саду и већ су сви почели да заборављају на њега.

Сањао је пензију и време које ће моћи да посвети само писању.

Дошло је и то. Вратио се у запуштену швапску кућу коју су и пацови напустили јер годинама није био ни стоке ни хране. Кућа је била окренута сунцу и успела је да се одржи, да траје. Највећи непријетељи тих кућа су пацови и влага.

Село је напостило и половина становништва.

После десет година рада завршио је роман. Али су му остале незавршене приповетке.

Тешко је састављао крај са крајем. Прво је док је још био у Новом Саду продао машине а онда земљу да би преживео, да би могао да се посвети писању.

Живео је у једној соби и кухињи.

И поваздан дотеривао приче кад је отктрио да има подстанара. Преко собе је протрчао миш.

За друге људе то би био ситан проблем али за њега је постао нерешив.

Јер он није хтео да га убије. Почело је надгорњавање лукављене између маленог миша и писца. На крају је успео да га ухвати и избаци ван.

Одахнуо је и наставио са писањем. Не задуго. Појавио се нови.

Залуду сам га убеђивао да узме лепак, да купи отров. Он није хтео. То се косило са целим његовим животом где ни на нечију сенку његова нога крочила није.

Мишеви су се ослободили и почели да полако заузимају кућу. Храну и хлеб је држао у фрижидеру али су се мишеви свједно множили.

Таман што би почео да пише мишић, мали сиви мишић би му пртрчао преко стола.

Проблем је постао нерешив. Злуду је зачепљавао сваку рупу коју би пронашао.

Осушио се убледео, писао све мање.

А онда је отворио орман у којем је чувао рукопис романа. Унутар је било мишје гнездо. Нарваљено од хартије романа. Читавог су га изгризли. Романа који је писао десет година.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: