Пишање по зиду

Пише: Емило Лабудовић

Да се којим чудом из Раја, гдје му племенита и топла душа сигурно обитава, врати мој професор српског језика, Чедо Боричић, због којег сам остао доживотни заробљеник књиге, сигурно би ме зачуђено погледао својим благим очима боје неба и тихим гласом затражио да објасним наслов. Да ли је по сриједи штампарска грешка или недостатак елементарног кућног васпитања којем је овај из плејаде чувених професора беранске Гимназије једнако придавао значај колико и знању. „Може и једно и друго, професоре, одговорио бих му, јер по зидовима се пише а и запишавају их (овдје бих му се извинио, таман колико и читаоцима, на дрскости) пси и пијанци, као и они које невоља потјера. И знам да би опростио. „Али, додао бих, има, мој прифесоре, писања по зиду која су ментално и морално гора и више смрде од најобилнијег запишавања послије пар гајби пива“! И знам да би разумио.

Дакле, о писању је ријеч, о писању по зидовима које је, како по „ауторима“ тако и по порукама, продукт из најдубљих септичких јама и моралног талога једног друштва. И није ријеч о графитима типа „анаволимилована“ и сличних који су незаобилазни нуспродукт субкултуре овога доба и који су својом жилавошћу, духовитошћу и безазленошћу отпорнији од свих комуналаца и кречења. Ријеч је о оној врсти квазиграфита који, с времена на вријеме, а увијек у невријеме или у зло вријеме, „украсе“ зидове појединих градова Црне Горе. Календар њиховог јављања помно прати календар политичких турбуленција у држави, нарочито оних предизборбих, а мјеста „појаве“ су доминантно национално мјешовите средине. Погађате већ, ријеч је о графитима – порукама мржње према Муслиманима и алузијама на злочин и њихов прогон. Пљевља, Беране, Никшић… свуда једна те иста рука, иста боја, исти рукопис и, наравно, потпуно идентичне поруке.

Не треба бити графолог па препознати „рукопис“ специјалаца из АНБ, оног њеног дијела који се обично крсти као „тајна полиција“ Вељовића, Лазовића и дружине, задуженог за одржавање тензија, продукцију опасности по припаднике мањина и стварање илузије како су само ДПС и Мило Ђукановић гаранти мира, стабилности и мултиетничког склада, и како би свака друга опција, она са српским предзнаком нарочито, (а све опозиционе су, изгледа или српске или наврћу воду на тај млин), све то послала низ Пишине стране и Црну Гору са проевропског пута вратила вјековима назад. И, наравно, упркос камерама, дежурним полицајцима и будним псима, пишаче – пардон, писце, нико никад ни чуо ни видио, а свезнајући, свевидећи и свеслушајући Катнић никако да им уђе у траг. А и сценарио је до у зарез исти. На једној су страни они који се, без кривице криви, правдају, званичници „нападнутих“ средина који се заклињу у братску љубав, хор невладиних организација које су, као о клин објешене, вазда спремне да упозоре, осуде, подрже, према потреби и примљеним грантовима. А на другој, што би се рекло овим савременим, безличним и осакаћеним језиком, на који би професор Чедо само тужно одмахнуо главом, по „дифолту“ су, такође већ спремни, дубоко забринути, још дубље увријеђени и забезекнути политичари, аалитичари, хоџе, имами, Реис обавезно и, такође обавезно, „сиротиња раја која зулум трпјети не може“! Оно што у тим приликама пада у очи је ничим изазвана прпошност усликаних који на сав глас поручују како њих нико не може уплашити а још мање протјерати са „вјековних огњишта и из Црне Горе за коју су све дали“!

Ко кога и чиме то плаши ево већ тридесет година? Како то да се машкаре и авети прошлости јављају само уочи избора? Зашто су кључне поруке и пријетње симболизоване појавама и дешавањима која или немају везе са Црном Гором (Сребреница, Штрпци) или су се дешавале у вријеме власти баш оних који су им данас „гарант мира и стабилности (Буковица, депортација из Херцег Новог)? Како то да Ибрахимовић, Хусовић, Храповић, Кенана Харбић, имам Кадрибашић и ини годинама ћуте и трпају паре па се одједном присјете како су им сународници „грађани другог реда и под перманентним притиском“, како Реис Фејзић тек након скоро четири године уочи крст са оцилима на зиду џамије? И како то да се, упркос свим тим језивим порукама и изливима мржње, у Црној Гори још није, а у Бога се надам да неће, десио отворени међунационални конфликт?

Кажу да сваког човјека можете преварити једном, да има оних које можете лагати једно вријеме али да не постоје они које можете лагати све вријеме. Да ли? Има ли уопште рационалног објашњења како се већ деценијама одржава једна тако опскурна али провидна лаж и зашто се на њено упорно понављање реагује на исти, једнако провидан и инфатилан начин? Има ли међу часним Муслиманима Црне Горе (лише оних претходно набројаних) још увијек толико наивних да, након свих досадашњих превара, обмана и лупања у изинђале и празне канте национализма, спремних да повјерују бласфемијама са зидова. Јер, по зидовима се одвајкада писало и пише (и пиша, такође) све и свашта, с подлим и оним наивним побудама. Колико смо пута сви ми који шетамо градским улицама видјели на зидовима разне скарадности, па чак и кукасте крстове, и само презриво одмахнули главом? Да је макар једном свих ових годинама те (из мрака наручене и мраком исписане) поруке дочекао само (заслужени) презир и игнорисање, пресахле би у својој узалудности. Да нијесу праћене медијском и сваком другом какофонијом, да нијесу обиљежене и дочекане (лажним и истинским) осјећајем страха, нарученим оптужбама и изнуђеним одбранама и правдањима, одавно би спале у раван оних приземних и ласцивних шкработина којима исфрустриране психопате „лијече“ своју душевну тјескобу. Овако, њихову дуговјечност и „актуелност“ одржавају управо они којима су, наводно, упућене а зарад пуког опстанка на власти оне гарнитуре у чијој су се сјенци, врло удобно и комотно, смјестили челници баш оних који вриште на тјескобу своје друштвене позиције.

Народ каже да је онај који је слутио зло увијек био у праву, а да су га они који су га призивали – кад, тад и дочекали. У прилог томе, а за опомену, подсјетићу их на ону народну причу о чобанину који је чувао стадо покрај њиве у којој су сељаци окопавали кукуруз. Дуг љетњи дан, чобанчету досадно, па ријеши да се мало нашали са копачима. Из свег гласа повиче: „Вук, вук ми насрће на стадо“! Копачи зграбе ко мотку ко мотику па похрле у помоћ, али од вука ни трага. Врате се у њиву, а оно доконо чобанче их још пар пута узбуни и превари. И, као што обично бива, вук заиста насрне на његово стадо а све његово запомагање и позиви у помоћ остану без одговора јер су сељаци, преварени више пута, само одмахнули и наставили свој посао. Дакле, ко вуком плаши и вука призива, лако му се може догодити и да га заиста и дозове.

По зидовима се одвајкада пише и пиша. Пише се свашта, углавном будалаштине приземног карактера, мада има порука достојних озбиљне литературе. Пролазници читају или не читају, али углавном их игноришу и остају индиферентни. А кад и ако једном и оне наручене и антицивилиацијске поруке мржње и пријетњи једном народу буду дочекане на исти начин, презиром свих, трајаће до првих киша или првог кречења. И много, много краће од оних ријетких али утолико и запаженијих којима се шаљу поруке љубави или се просто славе живот и љепота. А ваљда ће тада и запишавања бити много мање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: