Писма из села које нема: Рамбује под Горицом

Пише: Емило Лабудовић

Био си у праву, као и много пута до сада, кад си са скепсом својственом младости, сумњао у исход разговора експертских тимова Владе и Митрополије. Као што си с пуно аргументације рекао да за те „разговоре“ не треба неки нарочити експертски ниво јер је све јасно и видљиво „из авиона“, што би се рекло. Јер је и последњем лаику јасно да су „позивари“ звали не да ријеше спор већ да, у сусрет изборима, домаћој, а нарочито страној, јавности покажу како су отворени за дијалог и спремни да решавају питање свих питања овога тренутка. Као што је ништа мање јасно да су и „позвани“ пошли у Вилу под Горицом да и они покажу да су за дијалог али не и са надом да ће спор бити ријешен. Јер да се хоће и да се може ријешити по правди и по праву, не би ни настајао.

Рекао си да спорни закон није закон иза кога стоји Црна Гора већ да је он „лична својина“ Мила Ђукановића, и био дубоко у праву. Да није његов не би нудио Митриполиту да, не питајући Скупштину која га је усвојила, „одложи његову примјену до коначног става Уставног суда и Венецијанске комисије“! Ако овакав однос човјека који је скоро па на протоколарној функцији (сјети се само Фиђипа) према било којем па и овом закону није доказ да је све у овој држави, па и она сама, његова приватна прћија, онда је, као што си и сам рекао, „узалуд глувоме шапутати, а ћоравом намигивати“.

И прије него су „експерти“ сјели за сто далековидо си предвидио да понуда вјероватно садржи неколико „мамаца“ у виду извјестног попуштања и спремности на уступке, али да се на дну торбе сигурно налази захтјев преко којег се не може прећи. Захтјев који би Српску православну цркву и њене епархије у Црној Гори, њену државотворну историју, њену фундаменталну улогу у стварању и очувању националног идентитета и трајања овог народа, свео на ниво најобичнијег „друштвеног и привредног субјекта“. Субјекта који би потом, као и сви остали, био уписан у одговарајуће регистре, укњижен на разне спискове и смјештен у одговарајуће каталоге. Још само да се изјасне да ли би се „упис“ обавио у цетињској полицијској станици, тамо гдје је Мираш утефтерио онај његов карневал под маскама, или би се „књижили“ директно у Растоцима?

Био си, сада се види с пуним правом, прилично скептичан у погледу Милове искрености и спремности на дијалог са било киме, а са СПЦ поготово. Одијум према том осам вјекова старом темељу духовности и државности Црне Горе он демонстрира на сваком мјесту и у свакој прилици. Зато што је свјестан да се на то староставно дрво не да накалемити пелцер „нове Црне Горе“ и њеног новог националног идентитета. Са таквим зацементираним, или како он то воли да каже, а ови око њега да папагајски понављају, „неупитним“ ставом не иде се на искрене преговоре. Зато ти капу (шешир) скидам за ону опаску како те сва ова дводневна ујдурма под Горицом подсјећа на оне фамозне преговоре у Рамбујеу из 1999. године. Тада примијењени „преговарачки“ принцип: „шта год да прихватите, ми ћемо одбити, а даћемо вам понуду коју ћете ипак морати да одбијете“, примијењен је и под Горицом.

Шта је слиједило након Рамбујеа добро је познато, шта слиједи послије „Рамбујеа под Горицом“ тек треба да се види. Милове и ДПС намјере су јасне и предвидиве, оно што је „упитно“ јесте могућност њихове реализације. Народ је масовним изласком на литије јасно ставио до знања да је „прочитана“ намјера коју чак ни Пажинова слаткоречивост не може да замаскира, а Душков стакласти поглед док зури у „идиота“ и Милово кататонично знојење не могу да прогурају. То што је корона привремено обуставила тај израз народног незадовољства и немирења ни најмање не значи да се народ помирио. Примирио – да, сила Бога не моли; помирио – не, јер се ударило у очињи вид и такло директно у душу. А на те „убоде“ чак ни зомбирана душтвена свијест значајног броја грађанског корпуса Црне Горе не може а да не одреагује.
Ипак, мислим да сам и ја у праву кад тврдим да се мора и треба разговарати па макар и „глувим телефонима“.

Разговарати све док то има икакво смисла и постоји макар мрвица наде да ће „позиварима“ кад – тад из доњег дијела доћи до главе сазнање да постоје питања која се не постављају јер је на њих вријеме давно одговорило. Знам да ћеш рећи да је то само губљење времена (такав став је иманентан твојој младости) али ако вјерујеш мојем искуству и сиједој глави, само је вријеме мајсторско тешето. А оно је, буди сигуран, на страни „позваних“.

Стишај за тренутак, ако можеш, ту градску какофонију којом си заглушен и ослушни како звона са цркве Светога Јована својим неспутаним бронзаним гласом поздрављају Небо и нас, шаку јада под Његовом капом, подсјећа да смо тек зрно пијеска и бљесак тренутка спрам бесконачности простора и непролазности времена. А док год се она чују, „позивари“ неће проћи. И буди стрпљив, све што треба да дође, доћи ће кад сазри и буде му вријеме. А зри, јер иде јесен. Јер ништа није вјечно, па ни вријеме „позивара“ и ово што су направили од заједничке нам куће. И не заборави, „само су свемир и људска глупост вјечни и бескрајни“, рекао је Анштајн. Зато, буди ми здрав и памет у главу, вријеме је мудрих одлука!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: