Писма из села којег нема: ПОЉЕМ СЕ ШИРИ МИРИС ЈАСМИНА

Пише: Емило Лабудовић

Не знам зашто али сам те ових дана, без намјере, затрпавао писмима и мислима у којима је доминирало сивило, нека тиха сјета којој се и не зна прави узрок, и ламент над крајем и временом у којима су наше трагове спрале „чађаве кише шекуларске“. Можда је управо та ишчашеност из оквира којим је омеђено све што овдје дише и битише узрок што ова дивља љепота, недирнута и неначета, оздрављена од људске немарности и глупости, остаје у залеђу брзине и површности којом пловимо ријеком живота. Данас ме је, као из дубоког зимског сна, пренуо мирис који одавно нијесам удахнуо (а и гдје би га чула препознала у испарењима асфалта и бензина којима смо окружени), мирис који се, заједно са јутарњим сунцем, пео уз отворен прозор и пунио рехабилитована плућа. Са вреже која је запосјела добар дио зида, као рој лептира, бијеле се цвјетови јасмина. Јасмина који је, ако се сјећаш, твоја бака засадила под источни прозор, још код твог првог доласка да би ти кратка љетња буђења била слађа.

Као дављеник тек извађен из дубоког вира, удисао сам тај очаравајући и опојни мирис а његово благотворно дејство отварало је и друга чула. Одједном је крајолик испунио очи зеленилом, уши зујом пчела, а душу спокојем који као мелем прираста уз отворене ране и ожиљке покупљене свих ових година далеко од овог уточишта. Бака је давно починула на Улици и сад вјероватно небеским вртовима гаји неко друго цвијеће, а овај јасмин, посађен у твоје здравље, још одолијева суровим зимама, дубоким сњеговима и одсуству сваке бриге о њему. Одолијева јер му је у коријену имена ЉУБАВ, рекла би бака која га је баш из тог разлога и засадила и теби намијенила.

Не пишем ти ово да ти будим сјећања и отварам каверне срца већ ме на ове ријечи инспирише једна Јасминка која ево већ неко вријеме штрајкује глађу. Професорица филозофије, Јасминка Милошевић, својом жртвом устала је против неправде, не толико учињене њој већ неправде којом се руше сви принципи права једне нормалне и демократске државе. Јер, на њена нејака плећа и њену скромну професорску плату пали су сви трошкови организације Међународне филозофске олимпијаде. Пали и остали. Од тада она своју плату дијели са извршиоцима по принципу: њој једва 47 евра а остало њима. У почетку, јела је сваки трећи дан (на толико се некако могло развући та цркавица од првог до првог) али ни то није било довољно да приволи одговорне да преузму одговорност (и трошак) скупа који је Јасминка организовала у име државе и у име струке. Јер, госпођа Јасминка није дигла кредит да би купила хаљину, торбу, ципеле или љетовала у Дубаију. Сваки евро потрошен је за образ Црне Горе, њене просветне заједнице и филозофије као науке и за то приложен рачун.

Јасминка, као и сваки човјек (а и жене су људи, и то бољи од мушкараца) који држи до себе, до највиших моралних принципа и достојанства професије којој је посветила живот, суочена са ћутањем надлежних, гиљотини правде понудила је још једино што још има – властиту главу. Она се ових дана мјесто хљебом храни пркосом, поносом и достојанством, том, у овој несрећној земљи и у овом наказном времену, дефицитарном „храном“. И свједочи да је за истину свака жртва мала. И да је за педагога и васпитача генерација, а Јасминка то и јесте, и од хљеба важније бити човјек. Човјек од поштења и дигнитета. Професор Јасминка Милошевић, док „пуцају“ у њен живот „и даље држи час“!

Било би сасвим нормално и очекивано да на њен тихи вапај и громогласни протест надлежни реагују хитно, одговорно и, прије свега, хумано. Али, „бабо“, министар Шеховић, ни не „хаје, алчак“ (шта значи ово „алчак“ види у речнику, да не ружим ово писмо) већ филозофским миром игнорише „случај“ који брука државу. Државу која се на све стране истура као примјер демократичности, владавине права и први кандидат за ускакање у европско двориште. Јасминка, жена, човјек, држављанка, становница, професорица, хуманиста, педагог и „носилац суверености“ по дефиницији Устава Црне Горе, на срамоту те Црне Горе својом жртвом свједочи дубину прије свега моралног посрнућа и дна које смо као друштво дотакли.
Пољем се шири опојни и опијајући мирис јасмина (љубави), а земљом воња смрад „случаја Јасминка“, смрад који пријети да угуши све људско и све хумано у шта се још можемо заклети.

„Случај“ у којем више новац није у првом плану већ принципи за које се може и умријети. Јасминка, као некад Марија на Пркосима, јуриша на безакоње, на неморал, на безосјећајност, на учинак „баба“ и „бабових“ који су образовање у Црној Гори свели до мјере да чак и „лучоноше“ не могу да досегну праг пријема на факултет. И плаћа узалудност сваког људског и моралног жртвовања у средини у којој су те вриједности одавно жртвоване хедонизму, непотизму, профитерству, незнању и осредности у сваком погледу. А ко зна, можда госпођа Јасминка плаћа цех своме презимену које је, као уосталом и твоје, овде одавно проскрибовано и на крст разапето.

Ето, драги мој, просто ми се не да. И кад желим да те обрадујем нечим лијепим, као што је љетњи вашар мириса који расцветани јасмин шири под прозором, сјенка овог кужног доба падне на хоризонте и замрачи их. Али, не брини, свему, као и јасмину, дође вријеме цвјетања па ће процвјетати и ово чему Јасминка Милошевић, професорица и човјек изнад свега, прилаже себе као жртву. Па ћете тим мирисом моћи да испуните плућа и ви који сте ових дана осуђени на тровање булеварским испарењима.

Зато чувај плућа од ковида и спремај их за дубоко и широко дисање правде и слободе. Буди ми и сит и здрав, како кажу у једној реклами на Јавном, а ја ћу, у знак солидарности са Јасминком прескочити овај ручак. Знам, њој од тога неће бити ништа лакше али ја покушавам да, ако већ не могу да спасим црни образ Црне Горе, макар мало спасим свој.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: