Пише: Џевад Галијашевић

Како је аеродромска одлука високог представника у БиХ отворила пут за мостарске договоре СДА и ХДЗ

Одлука о наметању амандмана на Устав Федерације БиХ коју је 2002. године, позвавши се на одлуку Уставног суда БиХ из 2000, донео високи представник Волфганг Петрич познатија је као „одлука са аеродрома“. Парламент наравно о овом питању није консултован. Да јесте, судбина амандмана била би далеко неизвеснија. Чак и да је прихватио одлуку једног врховног суда као обавезујућу, Парламент би, због начелне природе демократских односа, задржао право расправе на тему те одлуке и право интерпретирања. Само у тим околностима одлука као резултат консензуса, или важећег принципа демократског одлучивања коме претходи слободна, отворена и транспарентна расправа, била би легитимна.

Инцидент високог представника

Како год, овај правни инцидент високог представника брутално је измјенио смисао и слово Дејтонског споразума уводећи политичко насиље најбројнијег народа, као модел, базиран на антидејтонској конститутивности три народа, у цјелој БиХ.

Разумљиво, одлука је гарантовала уставотворност и конститутивност само једног народа – а то нису ни Срби ни Хрвати. Последице су очите. Срби још увијек нису конститутивни у два кантона у бошњачко-хрватској федерацији, немају свој клуб посланика у Дому народа парламента тог ентитета, не бирају своје представнике већ им представнике бирају бошњачке политичке странке: Изетбеговићева СДА, Никшићев СДП и Комшићева ДФ. О кршењу права Срба најречтије ипак говори тзв. договор СДА и ХДЗ-а о Мостару, односно лидера свих Хрвата Драгана Човића и ајатолаха Бошњака у БиХ, сина Алије, Бакира Изетбеговића.

Када је Координација Срба у Мостару изразила протест због искључивања конститутивног, српског народа из разговора о новом Статуту града Мостара, уследио је Бакиров одговор: „Ми смо дали Србима четири мандата у Градском вијећу а то је више позиција него што Срба има у Мостару.“

СДА мајоризација

Зар уставотворним народима права не гарантује Устав земље?
Договор СДА и ХДЗ усаглашен у сриједу, 17. јуна, у Мостару а увод је у коначно организовање избора и избора градске скупштине, са 12 година закашњења.

„Повратак демократије у Мостар“, рећи ће – у друштву представника ОСЦЕ Кетлин Кавалец, америчког амбасадора Ерика Нелсона и неизбјежног намјесника међународне заједнице у БиХ, високог представника Валентина Инцка – представник Европске уније Јохан Сатлер.

У повратку демократије иза кога се крије процес уставне деконституције српског народа у Мостару учествовали су сви важнији актери западне дипломатије у БиХ.

Позадина се назире у одлуци Уставног суда БиХ, о поништењу неуставних одредби Изборног закона БиХ. Наиме, „мостарски преседан“ захтева доношење измјене Изборног закона БиХ, статута града Мостара и других државних прописа и одлука. Циљ је легализација праксе заштите Бошњака од хрватске мајоризације тамо гдје су Бошњаци у мањини.

С друге стране, поменути споразум Хрвате ни на који начин не штити од бошњачке СДА мајоризације на нивоу државе БиХ, ни на нивоу бошњачко-хрватске федерације, па им Бошњаци и даље могу бирати Комшића као представника.

Суверенова је задња

Правила која важе за Мостар не важе нигдје у БиХ, посебно не у Сарајеву, али преседани су увек били у игри када су се мењала њена правила. Објашњење да се Мостаром владало на основу избора одржаних прије 16 година не пије воду будући да и бошњачко-хрватском федерацијом владају они изабрани 2014. а не рецимо 2018. године.

С „Мостарским споразумом“ или без њега јасан је учинак Запада у БиХ. И поред најбоље воље немогуће је навести макар једну мјеру, одлуку, закон или измјену устава БиХ коју је донијео неки високи представник, а да је она била на корист или у интересу Срба. Истина, и Хрвата.

Наративом о сузбијању „активног и опасног српског непријатеља“ правдане су све штетне политичке одлуке Алије и сина му Бакира Изетбеговића, те њихове Странке демократске акције и прије рата, током њега, па и данас. Свака одлука подржана је од стране високог представника, суверена који не може бити питан; који неће одговарати пред судом јавности; суверена чија је ријеч задња, независно о њеној ирационалности и аморалности.

Несумњиво је овакав суверенитет на дужи рок, неодржив. Зато високи представник његује код Бошњака илузију да се ефикасне институције земље могу изградити у међунационалној мржњи. Иза система „ефикасних државних институција“ стоји прављење раздора. Само тиме суверен правда немали новац уложен у њега.

(Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: