Писма подршке бивших ученика Гимназије: Прочитајте шта су бивши Гимназијалци рекли о Биљани Вучуровић

Стигло је неколико писама подршке бивших ученика Гимназије упућених директорици те установе Биљани Вучуровић.

Њихова писма објављујемо интегрално.

„Као бивши ученик црногорске националности, на страни сам Биљане Вучуровић“

Као бивши ученик гимназије Слободан Шкеровић црногорске националности могу рећи да сам на страни директора Биљане Вучуровић, јер ми је та жена показала високи степен како професионалности тако и личног васпитања.

Никада није раздвајала нити једног професора а камоли ученика по било којој основи, шта више увјек је била ту уз нас и пружала нам пуну подршку као изразито добар педагог и директор ове за мене веома важне установе. Када се сада осврнем на случај којим покушавају да пребаце причу са осуде једнога манијака, на политичко поље и погазе углед ове установе тако што ће нашу Биљу представити као неку врсту монструма који нема осјећаја, морам напоменути да колико сам ја упознат она је дјеловала у максимуму својих надлежности јер она није та која има овлаштења да даје отказ било којем професору јер јер му она није ни додијелила уговор о раду већ надлежно министарствокоје не може тек тако дијелити отказе већ по јасно прописаној процедури.

Према мојим сазнањима директорка Биљана је поступила у складу са законом и о свему благовремено обавијестила тужилаштво, а професора казнила у складу са својим овлаштењима на начин сто му је одбила од плате, и у разговору са осталим професорима ове установе сазнао сам да је била потпуно огорчена ситуацијом која јој је предочена да имамо таквог човјека уопште у просвјети, али је чекала да надлежно тужилаштво заврши свој посао како би могла поступати у складу са законом и њеним овлаштењима која су ограничена. Јавно се није оглашавала како би тужилаштво могло обављати свој посао прикупљања доказа. Још увјек није било никакве судске пресуде у овом случају, самим тиме руке су биле везане како њој тако и самом министарству. За сваку је осуду случај непримјереног професора, али опет поставицу питање које и Достојевски поставља да ли је боље осудуити једног невиног човјека или ослободити висе кривих. Наравно да сам против оваквог понашања професора које потпуности љуља све фундаменталне црногорске вриједности које се баштине на идеалима храбрости али и чојства. Али смо склони често сацувати себе и исказати храброст, али треба некада сачувати и другога од себе те овим путем позивам све ученике професори и грађане Црне Горе, да још једном промисле и размисле да ли је ово напад који је упућен Биљани из неког политичког разлога?

Молим Вас још једном да се сјетите када је све била Биља ту уз нас и све нас посматрала истим очима да ли стварно мислите да би она као мајка женског дјетета скрштених руку посматрала овај случај? Одговор је наравно не, једноставно није могуће прескакати степенице у овом случају гдје имамо примјер једног лудака под маском професора. За сваку сам осуду професора како у моралном тако и друштвеном смислу, очекујем да ће му трајно бити забрањен рад у просвјети када се докаже његову уплетеност у овом случају.

„Докле више људи“

Писмо Мила Поповића, бившег ученика Гимназије, преносимо интегрално.

Свима је данас у Црној Гори јасно да су многи ученици, а нарочито женска популација, у пријетњи од различитих предатора. Ово су теме које би морале да нас уједине да снажно станемо у добрану свих жртава и омогућимо да надлежни органи процесуирају сваког насилника или прекршиоца закона.

Али хајде да овог пута не цртамо мете људима који то нису заслужили и који су урадили оно што су могли у датим околностима. Наиме, и професорица Биљана Вучуровић је жена, и она је мајка и увјерен сам да јој никада на памет не би пало да не заштити малољетне ученице и ученике, баш као што би и своју дјецу, од потенцијалног насиља. С тога, урадила је оно што је могла у датим околностима. Можемо да примијетимо да се мета црта искључиво њој, а да притом бројни други надлежни органи бивају заобиђени, за што сматрам да није фер. О политичком лешинарењу дијела јавности(не цјелокупне, већ малициозних појединаца) је сувишно говорити. Хајде да се ујединимо, да не правимо политички перформанс користећи овакву тему, већ да подржимо све жртве, али и све жене против којих се води хајка. Јер на крају, људи смо.

„Да се управа Гимназије није опходила са толико посвећености и подршке не бих направио искорак који ми је отворио многа врата“

Поштовани,

Како је у посљедње вријеме Гимназија „Слободан Шкеровић“ под медијским притиском и лупом јавности, желио бих овим писмом изразити моју захвалност и пуну подршку администрацији ове установе, са којом сам као бивши ђак имао искључиво добра искуства.

Након двије године похађања ове гимназије, одлучио сам да своје средње образовање наставим у иностранству, те Подгоричкој гимназији приписујем значајан дио ове заслуге. Могу са сигурношћу да кажем да сумњам да бих се одлучио за један овакав потез да није било иницијативе, како управе, тако и професора, као и њихове подршке у самом процесу.
Током административно захтјевног процеса пријаве, од стране цијеле управе школе, од директорице до остатка администрације, добијао сам само ријечи подршке, сву помоћ која ми је била потребна. Није било тешко примјетити колико су били срећни што један њихов ђак има прилику образовања у иностранству.

Још једном, да се управа Подгоричке гимназије није опходила са толико посвећености и подршке, не вјерујем да бих икада направио овакав искорак, који ми је отворио многа врата. Из тог разлога, вјечно сам захвалан управи и професорима Подгоричке гимназије, те им исказујем моју потупуну подршку у овом, за њих, изазовном периоду.

„Имала је осјећај за правду а редовно и на своју штету стајала на страну својих ученика“

О БИЉАНИ

Као некадашњи ученик одјељења чији је разредни старјешина била поштована Биљана Вучуровић, из прве руке могу да констатујем неколико чињеница о њој као професору, али и као особи.

На гласу је као велики стручњак и познавалац предмета који је у то вријеме предавала (језик и књижевност), о чему могу да посвједочим из личног искуства.

Ради се о особи која има капацитет да укапира проблеме ученика, превасходно хипотетичким стављањем у њихову ситуацију и гледањем на проблем из њихове перспективе. Имала је слуха за све младалачке видове непослушности и исказе бунта, а уједно је и допринијела развоју критичког размишљања код нас, тада њених ученика. При специфичним ситуацијама, долазио је до изражаја њен осјећај за правду, када би такође стајала на страну својих ученика, редовно и на своју штету.

У случају неизбјежних ситнијих спорова између њених ученика, тежила је да до детаља саслуша обје стране и пронађе најбоље решење за дату ситуацију.

Нарочито вриједна спомена била је њена склоност да акценат стави на заштиту слабијег пола, због чега ме нарочито чуди актуелна негативна кампања против ње, у којој је представљена јавности као заштитница девијантних понашања одраслих особа.

О СЛУЧАЈУ

Код актуелног случаја навалентног притиска са сексуалним тежњама од стране професора те школе ка својој бившој ученици, могу да тврдим да је, сада већ директорица, дјеловала искључиво у оквирима својих надлежности. Гледано из мог угла, који углавном гледа са дозом скепсе у односу на мишљење већине, која се врло као преобрази у линч-руљу, поставља се низ питања. Прво, зашто ученица није пријавила континуиране поруке, доживљене као вид злостављања (чији елементи постоје), тада актуелној директорици, претходници директорице Вучуровић?

Такође, наведено је да је разлог због којег жртва Вибер-порука није пријавила случај надлежним институцијама (Полицији и/или тужилаштву) тај што се плашила потенцијалног тешког кривичног дјела над професором Р.Ч. које би њен родитељ био у стању да учини уколико сазна за те поруке. Сасвим логично, намеће се да би и у случају пријављивања случаја полицији од стране директорице Вучуровић, исти родитељ такође сазнао за спорне поруке, при чему опет долазимо до ситуације у којој жртва тврди да би родитељ био у стању да почини тешко кривично дјело над професором Р.Ч..

Јасно је да право и етика редовно не иду под руку. У преводу, жртва у датом моменту више није била ученица школе, што смањује могућности за дјеловање у том случају на ниво непостојећег. Директорица се се држала права, чак је и на своју руку смањила плату професору Р.Ч. за 30%, за што исти у теорији може да је тужи и добије на суду.

За крај, треба се осврнути за мањкавост актуелних закона, у којима не пише ни слова о мјерама у оваквим и другим специфичним случајевима и о посебном третману запослених у просвјети, за које је доказано да имају склоности ка сексуалном узнемиравању ученика.

(Борба)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: