ИН4С

ИН4С портал

Писма са села којег нема: СПОМЕНИК

Опрости што те, мјерено твојим градским сатом, будим овако рано али овдје одавно не „мјере време на сате" већ по „врелом сунчаном ходу", а сунце је одскочило за читав конопац или, како би рекла наша покојна бака, „колико пијетао скочи са кућног прага".
Емило

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Опрости што те, мјерено твојим градским сатом, будим овако рано али овдје одавно не „мјере време на сате“ већ по „врелом сунчаном ходу“, а сунце је одскочило за читав конопац или, како би рекла наша покојна бака, „колико пијетао скочи са кућног прага“. Радо бих овај тренутак и ову јутарњу кафу, чији мирис осваја и покрива дисање презреле траве, подијелио са тобом, мада знам да тебе још увијек мами тјескоба и задимљена измаглица кафића. Али, нека, знам по себи, доћи ће вријеме кад ћеш и у највећој булеварској вреви зачути зов ове тишине и када ћеш, трагом своје крви, пронаћи пут кроз ово беспуће, пут до правог и исконског себе. И не замјери ако те не дочекам, знаш гдје ћеш ме наћи. Тамо гдје је последња адреса свих нас, ма гдје год да нас врате мајци земљи.

Али, ово предивно јутро, прозрачно као невјестински вео, није амбијент за такве мисли, и не желим да те подсјећам на коначност свега. Живи, живи овај тренутак пуним плућима јер живот је ненадокнадив дар и привилегија и грехота га је пустити да процури као пијесак кроз разигране дјечје прсте. А ово писмо сам, заправо, хтио да упутим на другу адресу, адресу коју знам и не знам јер је старија од свих нас скупа. Адреса на којој станују они који у нама не виде браћу, не виде исти ген, исти историјски ход, исте родослове. Јутрос је на тој адреси некакав Цимеша (баш аутентично црногорско презиме), човјек дубоко забринут за судбину заједничке нам куће јер му се опет привиђају „непријатељски леци“ у виду билборда на којима пише „Не дамо светиње“! Та душманска пропаганда, циљана да поремети давно уходани склад унапријед изабраних „изборних резултата“, долази из најдубљих катакомби освједочених непријатеља и узурпатора Црне Горе, нариче тај Цимеша и упозорава да се тој ујдурми под хитно мора стати „ногом под гр’оце“!

Разумијем, вјеруј, тај његов страх јер долази из дубоке свијести да је та порука његово друго „ја“, његова аутентична крвна слика и неизбрисив отисак који се не да прекрити нити замаскирати било чиме. Страх да ће коначно спазити свој искривљени и карикатурализовани одраз у огледалу историје, да ће стати пред „пријеки суд“, и божји и својих предака, просто тјера на вапај да се та појава што прије угуши и затре у коријену. Јер, није лако, колико год се то чинило, грешнима носити прародитељску клетву на плећима и под њом, као под крстом, посртати уз Голготу живота. Мало је, премало је тридест сребрњака за такво самоодрицање и самопотирање.

Овдје, као што знаш, немамо билборде и да питаш било кога шта је то гледали би те у чуду. Ми наше поруке и завјете исписујемо на тврђим и трајнијим материјалима. На камењу од којих је овдје сваки заливен крвљу, на колчевима окићеним бираним главама, на безименим крајпуташима који ћуте о нечијој неодиграној свадби, нељубљеној љуби, нерођеној дјеци и мајци сахрањеној прије смрти. Овдје наше поруке и завјете исписујемо небом а онда их, генерацијама, читамо и толкујемо. А ова да не дамо светиње, цркву Светог Јована на Улици прије свих, записана нам је у срцима и једини је доказ да смо још живи и да дишемо. И прије ће нам срца ишчупати него што ће им запис промијенити. И прије ће се црква обурдати него што ће у њу крочити неки Милов, Цимешин и ини „нововјерац“. Или ће нам у тој рушевини бити заједнички гроб, костурница попут бројних које смо населили прецима бранећи оно што нам је вазда било најсветије – име и презиме. Па макар било и Цимеша.

Опрости на овој горчини којом нијесам хтио да ти зачиним јутро, али још у мени звони Цимешин позив на домобранство. И још ме његово упозорење да се све ово дешава „уочи пописа“ жига под ребрима и подсјећа на изјаву оног Станишића, некад посланика а сад амбасадора у Сарајеву (гдје, трагом Новака Килибарде, изгледа завршавају сви Срби кад окрену ћурак наопако): „Видјећете колико ће вас бити на следећем попису“!!! И не замјери што ме све то подсјећа на злокобну праксу из „оне“ (а ево и ове) Хрватске: трећину Срба покатоличити, трећину побити а трећину протјерати. Они су то учинили, чека ли нас Србе иста судбина и овдје? Не, не замјери, нијесам песимиста, тврд смо ми орах и није нас лако ишчупати из овог тла, али ме боли то што те језиве, фашистичке поруке стижу од једнородне браће.

А кад већ поменух фашизам, један од „цимеша“ са високог мјеста јуче изједначи светосавље са фашизмом а данас позва Митрополита на разговор о несрећном закону. Чак и у земљи у којој је на снази она Бећковићева „благо изненађењима“, оволико лицемјерства и лажи много је, и од премного више. Ако је светосавље исто што и фашизам, онда о чему један „доказани“ антифашиста има да разговара са једним богомпрозваним светосавцем? Неко је ту жестоко побркао лончиће. Или су они већ давно побркани чињеницом да су се наводни наследници доказаних антифашиста ухљебили у крилу оних који су породили и промовисали фашизам и то „наплатили“ са 50 милиона жртава. Па, сад, мој светосавче, пошто си млађи и паметнији, објасни ти мени пред којим се то крстом крстимо? Оним што нам га прије осам вјекова дарова Свети Сава или пред оним „кукастим“ чијих су нам трагова препуна гробље? Којим је то крстом наш предак, поп Вуло, ономад прекрстио и заклео ове наше да „одавде назад нема“, прикупио мантију и са исуканим мачем јурнуо на Арбанасе који су, ко зна који пут у вијеку, кидисали на нејач? За коју је верзију мој стриц Милорад, народни херој, истурио груди пред непријатељски митраљез и заувијек загрлио српску земљу у српском Барошевцу? Мој Србине, „нешто је труло у држави Данској“! Труло и страшно заудара. И све нас опет враћа на почетак.

Јутро се опет искрада и пресвлачи у још један врео јулски дан. Однекуд се чује да неко откива косу и тај дамар чекића о наковањ глас је живота који се отима и мигољи, живота који се зубима држи за небо и не да мраку заборава да га прогута. Радо бих отишао да видим тог рођака (биће да је Мита) и да му честитам откос, али „обећао“ сам оцу и стрчевима да ћу данас да их посјетим на Улици и да им гробове отмем од корова који на њих јуриша као најљући душманин. Да очистим споменике, угланцам фотографије, и да, загледан у та драга и никад пребољена лица, на миру „ослушнем“ њихове ванвремене поруке. Јер, у овом дезорјентисаном времену, ти нијеми споменици, ти мермерни исписи из књиге мртвих, најмудрији су саговорници и најсвјетлији путокази у мраку који одасвуд притиска.

А кад ти већ о споменицима бесједим, вјероватно си примијетио како се ових дана поново враћају у моду. Да би потрврдили свој антифашизам, данашњи „антифашисти“ односно антисветосавци што је, по њиховом, једно те исто, крече и обнављају споменике истинских антифашиста. Ископали су из подрума бисту „највећег сина наших народа“, обновили обиљежја неких стратишта по Црној Гори а „присјетили“ су се, ево, и Видоја Жарковића. И нека су, заслужио га је ништа мање од осталих. Али, док, сав знојав и задихан (све теже освајам узбрдице) правим паузу у буковој хладовини Гротиња, размишљам какве тек споменике заслужују ови данашњи домобрани, разне „цимеше“ са „краљем из Растока“ на челу. И оне громаде са Сутјеске и Козаре мале су за величину њиховог антифашизма и отпора светосављу. Па ми нешто на ум паде амерички Маунт Рашмор, планина у коју су уклесане џиновске главе Вашингтона, Џеферсона, Рузвелта и Линколна. А ако било чега имамо у овој антифашистичкој и антисветосавској Црној Гори, имамо планина и планина. Па, чекић, глијето и брусилице у руке, па… Али, бојим се да би за споменик нашој глупости и несрећи, нашој срамоти и нашем паду, и Хималаји били недовољни.

Одмиче дан а одмичем и ја, споро и клецаво. Уосталом, гробљу и споменицима се никад не жури, осим кад се мора. Јер они су своје вјековање давно обезбиједили и неће никуд, осим у траву и заборав, ако дозволимо. А док ме још памет држи, да ти кажем: кад овакав, недоказани православац и светосавац, коначно доклецам на Улицу, на моју хумку – само камен. И то онај од извише куће, горолом, станац, јер, бојим се, ни њега нијесам завриједио. Али, нека то буде воља и мјера твоја.

Остај ми у здрављу и не замјери што те гњавим овим завичајним реминисценцијама. Старост је то, роде мој, старост, и нека да добри Бог да и ти остариш што дуже јер нама се у томе баш и није дало.

Прочитајте ЈОШ:

Славни мајор Гавриловић био неподобан комунистичком режиму: Војници, јунаци!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Писма са села којег нема: СПОМЕНИК

  1. (Што се тиче…)

    О кози,

    (јер «рог не лаже»)

    Постојало је у пракси након Другог рата, у крашким српским крајевима, уз колонизацију (расељавање становништва), пропаганду о контроли рађања и цивилиз(ован)ости (двоје, друго дете) 
    и оно што (поред ове присутне у пракси прве две) у другим српским крајевима није — коза на злу гласу. 

    Као данас CorONA — коза је ономад страшна реч била.

    Ту је паралела. Лажи. 

    И рекоше обрстише све и треба (их) укинути. А коза се не пушта у купус. И то што она брсти није укинуло шуме по Јадранском залеђу.

    Санта Марија дела Салуте

    Коза је била хранитељка и зато (им) је требало да нема. Јер (требало је да) потомци тадашњег у град придошлог становништва —  данас нису на својој земљи. Тачније ни на небу — а то је паралелан процес.
    Који је, такође данас, видљив. Кад се не види Крсни ход. 

    Santa Maria della Salute

     

    Па ћемо морати на тежи начин. 

    Са Божијом помоћу 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *