Писма са села којег више нема: Бомба(ш)

Пише: Емило Лабудовић

Претпистављам да га се једва сјећаш али да о њему понешто знаш и памтиш из прича и анегдота које су остале као једини траг његовог постојања. Звали смо га Бомбаш и тешко да у селу има неко ко му је знао право име. Под тим именом сам га упознао, онако кракатог, распојасаног, одјевеног у оно што му је поклањано а шта је он комбиновао и „слагао“ у све могуће и немогуће комбинације. Живио је сам, само ноћу и за кишних дана, у страћари при крају села која је прокишњавала и кроз коју је дувало као преко Ћафе, ложећи поцрњели „босанац“, старији и од њега самог. Преко дана углавном је био „гост“, никад најављен и још мање жељен, свих кућа у селу које, ипак, никад пред њим нијесу затварале врата. Био је сироче и био је сиротињска брига цијелог села које га никад није оставило без парчета хљеба, тањира варива и, њему од свега милије, чашице „брље“.

Дуго сам био у увјерењу да је надимак стекао у рату и стално сам покушавао да га поредим са чувеним „бомбашима“, ликовима из литературе и партизанских филмова, али по свему је одскакао од Бошка Бухе, Сирогојна, Пинкија… Једини лик на којег ме је понекад подсјећао била је моја „представа“ Ћопићевог Николетине Бурсаћа чијим сам веселим авантурама, уз шкиљаву петролејку, прекраћивао бескрајно дуге зимске ноћи. Касније су ми објаснили да је наш Бомбаш само рођен у вихору рата који му је украо родитеље, дјетињство и сигурност породице.

А свој надимак дуговао је невиђеној способности да измишља „вијести“ и лакоћи којом их је ширио селом. „Вијести“ су биле овакве и онакве, важне и мање важне, често бомбастичне и на ивици могућег, али у средини у којој се, сем смрти и рађања, мало шта дешавало, гладној било каквог „таласања“ мртвила свакодневице, макар у почетку биле су равне сензацији. Јер, Бомбаш је знао тако да их „спакује“, да им да довољно тетралности и драматике, да и сам у њих повјерује, тако да су их и последњи скептици прихватали здраво за готово. Годинама касније, кад су Бомбаш и његово телалење били „прочитани“, служиле су углавном за забаву и спрдњу. Жртве таквог односа према Бомбашу биле су и оне, додуше ређе, истините информације и гласине које је проносио. Али свака од тих Бомбашевих „бомби“ трајала је, причана и уз смијех препричавана, и постајала дио трајног наслеђа и хронике села.

Знам да се већ чудиш откуд ми сада присјећање на Бомбаша и његове легендарне „бомбе“ којима је у почетку село дизао на ноге а потом га увесељавао и разбијао му монотонију? Можда претпостављаш како ме ова тишина, ова самоћа, средина испуњена успоменама, сјећањем и кајањем, мотивише да листам „албуме“ прошлог и призивам сјене лица која су их испуњавала. Има и тога, признајем, али ме је на Бомбаша подсјетила једна вијест коју саопштише они којима би, макар је такав ред, требало вјеровати. Најавише да ће већ следеће недјеље онај из Лондона саопштити „бомбу“ о овоме из Растока. Да ће објелоданити све његове финансијске и друге марифетлуке и рачуне у страним банкама на којима држи благо које га, према Форбсовој листи, чини најбогатијим државником Европе. По најављеној „тежини и експлозивности“, објава би заиста требало да буде „бомба“ и у нормално уређеном и на закону заснованом свијету, свијету гдје се чак и за сумњу на корупцију подносе оставке и отварају судски процеси, она би то заиста била. Али, роде мој, хоће ли ти бити и код нас?

Као што је Јесењин пјевао да „изгорелог ништа не запали“ чини ми се да ни оног кога, ево више од двије деценије, дан – ноћ „бомбардују“, ни једна „бомба“, макар то била и из Лондона, више не може значајније да уздрма и потресе. Све смо већ видјели и доживјели, били свједоци и било нам је свједочено, гледали како замичу „коверте“, како ничу виле достојне Беверли Хилса, како балавурдија тек закорачила у „бизнис“ преко ноћи намиче милионе, плацеве, аутомобиле које ти и твоје друштво ни у каталозима не можете да видите, како за ноћ троше вашу годишњу плату… Може ли, кад већ све знамо и кад смо већ свему и свим њиховим лоповлуцима свикли, било шта да нас „бомбардује“ тако да нас „избаци из седла“? Макар му и не били вични као она Весна што високо диже (коњу) ноге и не силази с њега? Тешко. И има ли ишта ново што би Лондон могао да јави о Растоцима а да већ нијесмо чули, нијесмо знали и видјели? И хоће ли та „објава“ имати било какав отрежњујући ефекат на оне, не тако малобројне, који на све такве и сличне, очигледне и доказане, вијести и даље гледају и тумаче као да их смишља и проноси наш покојни Бомбаш? Чисто сумњам! Они ће и даље више вјеровати мантри како све то смишљају у Москви и Београду, у олтарима манастира и кулоарима опозиције, а све са циљем да опањкају „вољеног сина, државотворца, ослободиоца и, коначно, будућег родоначелника Цркве“.

Не, немој да мислиш како ово говорим из иједа. Ја чак и њих такве некако разумијем. Не оправдавам али разумијем, јер чини ми се да на свијету не постоји народ склон подаништву као што смо ми. Истом оном мјером којом смо се супростављали страним насилницима, клечали смо и клечимо пред унутрашњим деспотима и „синовима“ народа. За њихово добро, трпјели смо свако зло, за њихово богатство, јели смо букову кору, за њихову сигурност, живјели смо у страху, а за њихово трајање, кидисали смо на браћу, на очеве, на гробове, на цркве и на кућишта. Нигдје око нас као код нас није било „пасјег“ а и оног другог гробља, нико као ми није знао да попуњава Голи оток, Билећу, Лепоглаву… (Послаћу ти уз ово писмо и копију једног документа који ће ти помоћи да схватиш да све ово није од јуче и колико је дубоко био у праву мој ђед Михаило када је говорио „ово су синови и унуци оних које сам и ја знао“!)

Не знам шта ће дојавити „бомба“ из Лондона али поуздано знам да ће њен ехо потрајати таман колико и све досадашње. Све се зна и све је већ виђено и чини се да нам више нијесу потребни ни „бомбаши“ ни бомбардовање па да видимо да смо одавно у „дрезденским рушевинама“. У пустоши какву ни један рат који смо претурили преко главе није оставио за собом. Да је вријеме дуготрајне „послијератне обнове“ и опоравка, отрежњења и оних које су Бомбаш из Растока и његови јуришници својим лажним „бомбама“ учинили резистентним на сваку истину. Да је вријеме да прошлост буде прошлост и да све буде окренуто будућности. А да би се гледало у будућност, мора се подићи глава. Да би се дигла глава, мора се с врата збацити господарева чизма. А да би се то десило, потребно је само мало храбрости, мало више достојанства и одговорности према потомцима. Колико год тешко, кудикамо је лакше него ропско клечање и глава у пијеску.

Кемељ и његово Прло су већ одавно у сјенци, небо постаје све тамније и дубље. Тихо је као у библиотеци, само још предвечерњи лахор прелистава „странице“ зелене књиге разастрте од Баља до Брајенице. Док ти ово пишем, посматрам омаленог гуштера како кружи зидом и покушава да нађе склониште. Боже, кад само помислим ко су им били преци. Апсолутни господари и најмоћнији терминатори који су икада ходали Земљом. Али, природа за све има мјеру и вријеме, и за диносаурусе и за гуштере. Јер, у њој ништа није довољно моћно да би било вјечно. А слично је и са људском заједницом, на макро и на микро плану, чија историја памти успоне и падове бројних моћних империја и још моћнијих владалаца и господара.

Иде јесен, роде мој, вријеме је падавина. И то није вијест коју доноси Бомбаш, ни онај наш а ни онај из Лондона.

Прочитајте ЈОШ:

Далеко је Канада, још даље 2060: Црна Гора оних који су одлучили да оду

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: