Писма са села којег више нема: Дивна

Пише: Емило Лабудовић

Небројено пута сам ти говорио о томе да је заборав отров и лијек, награда и казна, гријех и искупљење. Да њега нема, бреме сјећања на виђено и доживљено било би претешко и мало ко би га могао изнијети стрмом, кривудавом и трновитом стазом живота. Заборавити или затурити у заум, у тајне одаје мозга, прекрити прашином и сусретати се са одложеним само у искривљеним сликама снова, привиђења и повремених рефлексија, привилегија је којом нас је Створитељ наградио како би смо могли да опстанемо ментално здрави, и као врста и као јединке. Али, као и сваки „лијек“, и заборав је, често, и отров, казна и освета јер у рециклиране „оставе“ ума често потоне и оно чега би се човјек тешко или никако свјесно одрекао.

Заборавља се, углавном, ненамјерно, невољно, без избора и без селекције. Психолози тврде да је потискивање успомена, најчешћа и најсигурнија одбрана од траума, ожиљака и рана чије би крварење замаглило поглед у перспективу и попут тегова вукло назад и на дно. Али, један од облика заборава који није медицинске, биолошке и физиолошке природе већ друштвени феномен, исто тако функционише у троуглу спаса, злочина и казне.

„Заборав“ (пишем га под наводницима јер је посебан облик колективне амнезије) као средство одбране од одређених периода прошлости и друштвено „неподобних“ појединаца нарочито је својствен нама Србима. Под историјски муљ и тепихе, под овим или оним изговором, гурнули смо многе личности чијим би се биографијама и животним дјелом поносили и много већи и славнији народи. Али, рекао бих: српска посла. Листајући неке старе папире и испуњавајући њима празнину и искушења слободног времена, наишао сам на једну од њих и о њој желим да ти пишем.

Њено име нећеш наћи у уџбеницима националне историје (у овим Шербовим, Живковим и Новаковим поготово), а препуни су историјских епизодиста који јој ни по чему нијесу ни до кољена. Њеним именом није именована ни једна награда, плакета макар, а чинила би част награђеноме какву могу да дају само највећи. Њено име не носи ни једна установа здравства или културе, а била је прва жена болничар и зубар са дипломом Сорбоне. Њено име нећеш срести ни у најдетаљнијем попису високообразованих кроз историју Црне Горе, а била је први доктор наука са овог тла. На њено име, незаслужено и (зло)намјерно већ више од седамдесет година сипи сиви пепео свјесног заборава и ничим заслуженог игнорисања како научне тако и лаичке јавности Црне Горе.

Она је ДИВНА ВЕКОВИЋ. Рођена 1886. у Долцу код Берана. Као изузетно надарену, Краљевина Црна Гора је шаље у Париз гдје на славној Сорбони завршава студије за бабицу и зубарку. Постаје чланица Црвеног крста и по повратку у домовину наставља да се бави здравственим и хуманитарним радом. Дубоко усађена национална свијест и патриотизам доводе је и на Солунски фронт гдје се, раме уз раме, бори и лијечи. Послије рата, упоредо уз свој редован посао, бави се и књижевношћу и докторира на Београдском универзитету. Прва је превела „Горски вијенац“ на француски језик. Током Другог свјетског рата, далеко од сваке политике и злосрећне братске подјеле, као врхунски здравствени радник помаже беранским болесницима и сиротињи, не гледајући на њихову националност и политичка увјерења.

Пред крај рата, уплашена пропагандом о бездушној партизанској освети, придружује се брату – свештенику и снагама Војске у отаџбини и повлачи се босанским гудурама и странпутицама. У једном од тих бројним збјеговима губи јој се сваки траг, мада постоје свједочења да је страдала на Зиданом мосту. И то би било скоро све што се, више на Википедији него у званичним историјским списима, може наћи о Дивни Вековић. Сувише мало за оно што је била и чинила, још мање за оправдање што је нема тамо гдје јој је мјесто.

Историјска и неопозива истина је да се Дивна Вековић никада није бавила политиком, да није била члан ни једне политичке партије или покрета. Такође је необорива и небројено пута доказана истина да је била велики патриота, јунак и пожртвовани борац за здравље.

Била је оно што се једноставно именује – народни човјек. Па зашто, онда, Дивна не може у историјске читанке и на попис личности које су задужиле Црну Гору? Да ли су нешто више од два мјесеца страдања међу збјеговима народа и војске у расулу „старија“ од тридесетак година великог пожртвовања, изузетне и, за оно вријеме веома оскудне, научне мисли којом је Дивна постављала темељ за даљи свестранији развој медицине и књижевности у Црној Гори? Који је то научни, национални, лични и патриотски злочин који се Дивни ни након оволиког времена не да опростити и заборавити да не би била заборављена? Нити хроничари нити историчари, још мање они који су је знали, у прилог томе не могу да приложе ни макар најмању назнаку. Па, шта је онда разлог да Дивна Вековић, први дипломирани медицинар и доктор наука у Црној Гори, буде два пута убијена: метком на Зиданом мосту и заборавом послије тога? Јер, ако се разлози (али не и оправдање) за прву смрт могу наћи у нашој братској несрећи, идеолошким искључивостима, лудилу рата, осионости побједника, и тако даље, и тако даље, за ову другу ни разлога ни оправдања нема.

Тим прије што се Дивна Вековић, ни званично ни незванично, никад није нашла на обимним списковима „народних непријатеља, сарадника окупатора и издајника“. Одговор, једноставно, лежи у чињеници да је Дивна Вековић била – Српкиња. А нико као Срби није склон да одгурне и буде роб навике да се приклони како наметнутој тако и прећутној „селекцији“ памћења и заборава.

Пишем ти ово не да бих се одужио дивној жени Дивни, већ да бих се, у име свих „заборавних“ Срба, у чије редове убрајам и себе, извинио и теби и твојој генерацији којој, без оправдања, товаримо заборављено бреме наслеђа којег смо се одрекли и свакодневно одричемо. Наслеђа којим би смо се, да умијемо да цијенимо себе, поносили и по којем би нас препознавао свијет.

Да не би смо, као народ богате историје, славних појединаца из свих области, спали на „два слова“, макар и она Аднанова који се, док ти ово пишем, са Јавног копрца да своју двословну будалаштину одбрани и учини језиком. Дивну Вековић, ђака Сорбоне а не Осијека, доктора наука а не „наука“, преводиоца Његоша на француски а не скрнављења на „црногорски“, љекара и хуманисту, Солунца и витеза, очито нема ко да брани и извади из прашњиве фасцикле историје. Не због ње, она је и без тога, у сваком погледу, велика, већ због нас да не би смо довијека били мали и на маргини.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: