Писма са села којег више нема: Докле?

Пише: Емило Лабудовић

Опет је падао снијег. Мокар, густ, упоран. Пахуље, крупне као дјечја шака, као таксене марке лијепиле су се за кровове, далеководе, тарабе и плотове, за огољеле гране, слагале се у покривач тежак као поњава. Сву ноћ је, као боник на самрти, јечала шума, пуцале су и круниле се гране, а јоргован под прозором, онај којег је засадила бака, клонуо је први. Бреза изнад куће која је била надвисила јеле и јасење, негдје око поноћи само се као смјерна невјеста поклонила и препукла у струку. Хук вјетра који је ковитлао и развијавао снијежне завјесе сабласно је одјекивао и множио се долином, гудио у димњацима, цвилио кроз напукле прозоре и као обијесно јуне набадао разваљене калпаке и врата полусрушених штала и колиба. И све је било једна дивља и разуздана симфонија оркестра без диригента, чији се крешендо стишао тек пред свитање. А јутро је освануло мутно и сиво, тихо као погребна свечаност, препуно ожиљака бестијалног оргијања ноћи.

Али, усред ове слеђене тишине и пустоши, као ехо крика из дома лудака још увијек, у највишим френквенцијама и амплитудама, гласније и од синоћне олује, титрају звуци кркљању налик, звуци „Завјере“, нарученог и добро плаћеног Шемсудиновиг „уратка“. Паја, Синђа, Миливоје, Саша Јовица, Светлана… старе и добро познате карикатуре трагикомедије зване „Државни удар“, поново су дефиливале екраном Јавног. Већ толико пута поновљена и до кости огољена лажа и паралажа, сторија о „ракији“, потопљеним пушкама, завјереницима и заведениницима, подмуклим Русима, острашћеним Србима, шачици времешних и полуписмених „четника“ који су, предвођени Јованком Орлеанком овога вијека, Бранком, јурнули да „Црну Гору завију у црно“, овога пута је, осим што је била изван сваког смисла и резона, дјеловала само још јадније и бљутавије.

Али, није ријеч о „ријечи“ учесника овог игроказа. Није ријеч ни о томе колико је апсурдно да „четници“ Паја и Синђа спасавју слободарску Црну Гору од, такође „четника“, које је предводила Бранка. Још мање је ријеч о абецеди државних удара према којој ова Милова и Катнићева спрдња не само да није стигла до првог слова већ ни до „косе и усправне“. Ријеч је о сврси емитовања и подсјећања на нешто чему је најпрецизнију оцјену недавно дао Апелациони суд. Коме и чему је требало да послужи нова акција Јавног? Коме и чему је требало да помогне Шемсудинова папазјанија коју ни на једној смотри сличног стваралаштва нијесу уврстили у званични пограм? Јесу ли у Јавном толико наивни и незнавени да вјерују како се безброј пута поновљена лаж, као гусјеница може претворити у лептира истине? Биће да, ипак, није. Биће да је то још један потез очајника, хватање дављеника за сламку спаса, освета губитника, истрајавање у подаништву онима чија су кола окренула низа страну. Шемсудин је, преко Јавног, прискочио у помоћ Аднану, последњој одбрани Црне Горе, хероју који као Гаврош са барикада брани „свој“ полуприватни факултет и свој не знам чиме заслужени статус „заслужне личности“ и ничим заслужене апанаже. Херој са Цетиња, доктор из Осијека, нови Вук Караџић, „реформатор“ са два слова, Црногорац и од највећих већи, истурио је груди мушке и, као Марија на Пркосима, пркоси неминовном. Свјестан да је његово прошло не због тога што су се промијениле политичке околности већ зато што свака будалаштина има ограничени рок трајања, Аднан се одметнуо у комите и покушава да васкрсне нови „божићни устанак“, да из зрна бибера порасте у новога Зрна. И у праву је карикатура са врха државе кад каже да је све ово заиста – карикатурално. И да је не само апсурд већ несумњиви доказ докле је све ово стигло, инсерт из „уратка“ кад, рецимо, једна доказана Црногорка, Милка Тадић, брани „удар“ од толико пута експонираног Србина из Куча, Милија Прелевића. Да онај коме је Србија годинама била уточиште и у којој је, заштићен од сваког прогона, несметано згртао паре преко ноћи пресвуче „ођело“ и баци се каменом премо рамена. И може ли ико да ми објасни од кога то Шемсудин и Аднан бране црну Црну Гору? Од оних чији су је прађедови више вјекова, као из вучјих зуба, отимали и бранили управо од Шемсудинових и Аднанових прађедова. Од следбеника Светог Петра Цетињског, Марка Миљанова, хероја са Бојне Њиве? За шта смо и за кога смо Улицу препунили гробовима предака – граничара који главама окитише сваки камен према Шемсудиновим и Аднановим прецима? Да ли ово још увијек као народ догоријевамо на Синан – пашиној ломачи, проклети да свакојаком домаћем и бјелосвјетском шљаму будемо отирач? „О, проклета земљо, у којој су пашчад пуштена а камење свезано“, рекао је онај чије су мошти давно сажежене да се никад не угасе. Само се питам – докле???

Опет почиње да пада снијег, бијело паперје плеше у суманутом вртлогу, и видик се полако претвара у непрозирну завјесу иза које се не види сјутра. Стрепећи од ноћи која долази превремена, бременита зебњом, новим/старим олујама, питам се колико још снијега треба да напада па да покрије нашу свеколику, поготово моралну, сиротињу и голотињу? Не знам. Чекам опет Јавни, можда ми неки нови Шемсудин и Аднан пруже одговоре и отворе очи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: