Писма са села којег више нема: Довиђења у читуљи

Пише: Емило Лабудовић

Прође пола јануара а од снијега ни трага. Тек малим бијелим закрпама покрио је врхове планина, без намјере да се спусти ниже и загрли од влаге поцрњела стрништа и ливаде. Небом ковитлају оловносиви облаци, тешки и тмурни, из којих немилице туче по мозгу досадна, хладна, јесењој налик, киша. Слику сумрака усред дана допуњава пар гавранова чији злослутни гак одјекује долином и, некад би рекли, не слути ничем добром. А и како би и шта би могло бити добро кад црна сјенка „малигног српско – руског утицаја“ никако да мине над Монтенегром. О, како то прозападно звучи!
И све кад би се хтјело „проведрити поврх Горе Црне“ не да се и не дају. Нема дана кад неко од домобранитеља, уставобранитеља и чувара свога блага у сваком периоду не дода по неку нијансу црнила на црном образу Црне. А сви ти мрачни валери углавном су „made in Serbia“ (Русија је, ипак, подалеко). Те овај рекао ово, те ови били тамо (свуда је дозвољено осим у Београд и Бања Луку), те поднијели извјештај коме не треба (може свима само не Београду), те отуда подржавају неке „своје“ овамо, а ти „своји“, мада наши, диндушмани су рођеној мајци, итд, итд… Списак неподопштина се свакодневно увећава и иновира. А ако зафали нешто дневно, врсни „извјеститељи и дојављивачи“ из „Вијести“ се присјете нечега од прије мјесец, два; углавном: нема да нема.
„Кад нема Бога, све је дозвољено“, написао је један од највећих познавалаца најмрачнијих катакомби људске душе, Достојевски. Уз извињење због могућег „малигног утицаја“ покојног Руса, напомињем да је један од највећих свјетских писаца икада, под „Богом“ подразумијево врхунски морални принцип. Та вриједност, последња линија одбране од људске деструкције и самодеструкције, додуше није из арсенала такозваних „западних вриједности“ већ припада колективном наслеђу људске цивилизације још од њеног праскозорја. Али, „Бог“ је у Црној Гори давно погинуо! Прво су га „стријељали“ партијски комесари а онда су га, метком у чело, „овјерили“ политички комерцијалисти са Запада који су нам прописали најјезуитскији рецепт конзумирања „врхунског моралног принципа“ по којем је дозвољено све што је уперено против Србије и Срба, Русије и Руса. Што јаче – то боље, што подлије – то пожељније. Маратонско такмичење у пљувању у даљ отворено је и, бојим се, неће скорије стићи до циља.
Али „врхунски морални принцип“ најнижег могућег односа према другом и другачијем, и за домаће потребе у Црној још није стигао до дна. Таман кад се учини да ниже и горе не може, покаже се да (не)људског кала, талога и измета има у неисцрпним количинама.
Смрад устајалог „мртвог мора“ који воња над Црном Гором већ је почео да јача у ишчекивању тек расписаних предсједничких избора. Удбашко – ЦДМ – „Вијести“ операција оцрњивања једних, сумњичења других, подметања трећим, игнорисања четвртих, траје увелико. И све се ради да умјесто калифа на чело Црне опет засједе калиф, као брат близанац исти, да се деси промјена на начин да се ништа не промијени. Уосталом, као и 30. августа прије двије године. Јер, калифат у којем је Бог убијен а умјесто њега дошла стокупљевина из Вашингтона и Брисела пријеко је потребан тим трећеразредним политичким мешетарима који нам, за скупо морално посрнуће и самоодрицање, уваљују бофл демократију. Чак се и она каћиперка из Љубљане јуче усудила да се опет игра доктора и да нам прописује терапију, умјесто да објасни како то да у њеној „дежели“, претходници и перјаници преуређења Балкана по евро – стандардима, Срби не могу да стекну ни статус националне мањине. Али, кад нема Бога, све је дозвољено!
Лије без престанка и ево ноћ само што није, мада је тек минуло четири поподне. Осваја мрак, осваја његова непрозирна завјеса у којој се ни двогледом не може назрети жижак свјетла. „Чекаоница смрти“, како је професор Миле Рајчић одавно крстио наша умирућа села, тоне у мрак и осаму, из које су само вијести о одласку или на Улицу или некуд у свијет једини гласови у овој „непричави“ Богу за леђима. И не само у њој. Јер, док ови спасиоци и бранитељи Црне од напасти званих Путин, Вучић, Мандић, Кнежевић… паламуде о њеном европском путу, тим путевима и странпутицама само у протекле четири године одселило се преко 150 хиљада њених грађана. Читава једна Подгорица. Да је и за Кину, много је. Дода ли се овој суморној бројци и ништа мање суморно демографско предвиђање да ће 2050. године, а то је сјутра, више од половине грађана Црне бити старије од 60 година, паметан би се запитао: чему све ово? И за кога?
Кад нам синови и унуци последњи пут махну са аеродрома, аутобуских и жељезничних станица, кад останемо сами и суочимо се са истином да смо, продајући Бога, продали себе и своју будућност, биће прекасно за све. Осим за читуље. И кад већ Бога нема и кад је све дозвољено, дозвољено је чак и безумно одвраћање од истине да ће, настави ли се овако, једног, не тако далеког, дана од „вјечне“ остати само ова прелијепа вукојебина и у њој, као у индијанском резервату, понеки дични примјерак Црногорца за показивање изинђалој туристичкој клијентели са Запада.
До виђења у новим читуљама, јединим вијестима из ове помрчине којом су нас закрилили, и у којој одавно нема Бога! А гдје нема њега, нема ни зоре ни бијела дана.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: