Писма са села којег више нема: Дуга, врела зима

Пише: Емило Лабудовић

Сјећам се, додуше бјеше то давно, када су падали велики сњегови, а можда су били велики зато што смо ми тада били мали, једна од првих пјесмица које смо учили била је она чика Јовина „зима, зима, е, па, шта је“, а оним њеним наставком да зима „није лав“ правдали смо смрзнуте уши, помодреле прсте и слинаве носеве.

Ових дана, мада календар тврди да је зима почела, вјероватно би пјевали „зима, зима, е, па, гдје је“, јер од зиме нема ни трага. Као да се живи у термометру никако не зарања ту око нуле, води се не леди, снијегу се не пада, а мразу, осим код Деда Мраза, ни на крај памети није да зажари. Све у свему, зима је, а као да није.

Сјећам се, такође, и оне народне да „зла времена без снијега нема“, и носим брдо успомена на дјетињство и младост које овај исказ потврђују. Али, те давне, жестоке зиме, пуне снијега цијелца, смрзнуте и до преко двадесет испод нуле, као да су се преселиле у бајке тако да се данас углавном смрзавамо – изнутра. А да је застудило – јесте, до мјере да би нам на степену смрзавања душе, наде, очекивања… позавидјели и Ескими. Кад се стање сагледа објективно, скоро да у стању и друштвеним приликама којима смо окружени нема скоро ничега што би пригријало и помогло да се изимимо.

Инфлација, цијене, дугови, зајмови које ће враћати и чукунунуци, подјеле, мржња, пркос, натруле или сасвим урушене институције, притисци споља… вије и туче ледена сусњежица муке и безнађа одасвуд, као некад над Мокром планином која се намножила гробовима изгубљених душа. Зима, она природна и богомдана, нема сумње, зазимиће кад – тад, а ова наша, политичка, економска, културна, морална већ поприма карактер временске непогоде.

Предсједник свих нас (а најприје – свој) замрзао своје обавезе и замрзио све одреда, а само што му није догорјела. Уставни залеђен на једва плус четири. Судство и тужилаштво клецнуло на обје ноге, јер му их, ево неко вријеме, „грије“ спушка студен и вишемјесечна мемла. Тајновидац из Бајрамовице бацио мотику и опет тужека на све стеане. Умјесто снијега, лопатама згрћемо зајмове по свијету… Заледило као да смо, не дај Боже (из више разлога, бриселких поготово), усред Сибира. Толико је замрзло да чак ни „топлотне ваздушне масе“, којима нас из ноћи у ноћ увесељава онај Мицев, не могу ни сузу да откину од те ледене санте.

Наде да ће Влада, којој је, за сада, именован само мандатар, бар мало раскравити стање, мрзну и прије него је онај (мора се рећи: паметни и уздржани) Лекић честито и засукао рукаве. Већ му на залеђено окно прозора у сјутра ултимативно туку леденицама самопрокламовани експерти и заклети борци за све и свашта, умњаци од којих немама умнијих на окрслом свијету. Старо и већ толико пута виђено трговачко гесло „учини ми, па да ти учиним“, чији актуелни наставак гласи „ако ми не учиниш (тј. именујеш) ни од твог избора нема ништа“, као грудва снијега већ ваља се низ стрме и клизаве падине наше свакодневице, пријетећи да затрпа мандатара прије него и зашиљи плајваз и почне да пише списак. Они који су већ освојили парче ледене дворане на којој треба да се игра хокеј, већ машу палицама, пријетећи да ће све послати у булу, односно „були“. Они који би, по правилу, требало да су у истом рову и да грудвају оне друге, чак и у топлом Котору љемезају се леденицама као најљући душмани. Онај Ђека (ако га смијем поменути а да ме не тужи да нешто муљам, и то за паре, са онима из „Вијести“) већ је „своје“ заледио у стање опозиције свима осим предсједнику којег, иако је „предсједник свих нас“, својатају као да им је јал’ амиџа, јал’ дајиџа. Друг му Зенка васкрсава давно почившег Слобу и његов (зло)дух који му заклања видик, а тамо, иза снијежне завјесе, оштрије него најледенији сјеверац, пуше пријетња да ће, ако се у влади случајно нађу сњегочистачи из ДФ, ову нашу ледницу претворити – у Антарктик. Један мој ту из села, замотавајући несазрелу крџу, анализу тог сегмента стања у којем се налазимо свео је на прост закључак: од како нам га кроје разне Пицуле а ми клањамо као пи…ке, попушили смо га као никада прије!

Избори, избори, избори… грме са свих страна и курте и мурте, владине невладине организације, са све свезнајућим Мансом на челу и незаобилазни а правно разблажени Блажић. А онда се, као да се из медвеђег сна буде, присјете да се на изборни вашар не може без Уставног. Том заставом им ових дана, као миш из трица, упорно и срамотно, маше јадоначелник, као да га нијесу на недавним изборима, са све стокупљевином око њега, нијесу почистили, као они „момци у наранџастом“ кад мету улице.

И све тако, корак напријед, два корака назад, а зима стегла, нападало свега и свачега, до грла дошло. Нити ко чисти, нити дозвољава другима да се лате лопата, па да се размахну. Иде нам и Нова за коју се нико не усуђује да је прогласи годином отопљавања, иде зима која је, некад давно, била „дуга и хладна“, а која ће у нашем случају бити дуга и врела. Толико врела да се човјек напросто – следи. А до прољећа, оног нашег, унутрашњег, далеко је таман колико и до мурава, што би рекли староподгоричани.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: