Писма са села којег више нема: Играле се делије

Пише: Емило Лабудовић

Свануло одавно, али никако да одани. Сивило на ивици сумрака натисло у прозор и протегло се докле год поглед сеже, и све се некако згрудвало у призор у којем између неба и земље скоро и да нема границе. Бескрајна бјелина пустоши, тишине и самоће. Зима је, фебруар је, и није вријеме за било какав рад напољу, јер мраз окива као ковачким менгелама и топлу собу у којој тутњи шпорет напуњен сувом буковином чини острвом спаса у бескрајном леденом океану.

Већ трећи дан нико не навраћа. Сви путеви се скратили на свега пар корака до штале или дрвљаника, а свијет се свео на телевизор и, понегдје, недочитану књигу. А дремљиво ћутање које је, нарочито током дана, једини одговор на ону необјашњиву гуку која тишти „под ложицицом“, као ударцем тупе сјекире по натрулом пању, с времена на вријеме, разбију вијести (и „Вијести“.) А вијести (и „Вијести“) као да и саме изничу из овог сивила, једнако испуњене стрепњом, страхом, безнађем. Као да су „камосјутра“ и „каминама“ запосјели и данас и сјутра, и све дане и године будуће.

Ако је вјеровати вијестима (и „Вијестима“) још увијек смо у короти. И, ако ћемо право, имамо и за чим. Јер мало је душе да удоми онолику тугу, и мало је свијести да појми узроке и разлоге за онолику несрећу и безумље. Ипак, вијести (и „Вијести“) приказују другачије. Као да је вријеме коледе, широм дома мог, а дом је свуда тамо гдје су браћа, игра се, трчи се, шета се и иште нешто за шта ни сами тражиоци нијесу посве сигурни шта је. И што се коледарско коло брже окреће, док међу коледаре свако мало ускачу Курте и Мурте, са и без маски, док се нечији елан настоји искористити за вађење кола из глиба, пијана дружина све жешће лумпује, не питајући ко ће, на крају, све то да плати. А све мора да се плати. И наплати.

Стара је истина да је политика сукоб интереса који се настоји приказати као сукоб начела, виједности и моралних узуса. И ово што нам се дешава не би било ни нешто ново ни другачије. Само кад би било јасно, отворено и до краја транспарентно. Овако, сви некако „завлаче за Голеш планину“: студенти не би политику, политичари не би студенте, али би да искористе њихову острашћеност и упорност. Умјетници, просветари, адвокати, медицинари… сви би да некако, док студенте још држи почетна еуфорија која више благе везе нема са, мора се рећи, моралним захтјевима, ушићаре нешто и за себе и свој еснаф.

Али, као у измаглици која пузи уз Брајеницу, у тој вртешци која не стаје и која се све луђе окреће, губи се питање свих питања: ко треба да испуни све то што се тражи и ишчекује?

И онима са два дана школе јасно је да то не може улица, ма колико била масовна. То могу само држава и њени органи, персонализовани у лицима – припадницима владајуће гарнитуре. Легитимно је захтијевати да се власт мијења, то је и сврха и смисао политике, али власт се, демократски, мијења само на изборима. Шетачи то неће, неће ни они који им пружају логистику, па остаје нејасно шта заправо хоће. Ако желе да изврше притисак на, по њима, посусталу и неодговорну власт, онда шетње, донекле и само донекле, имају смисла, али ако иницијатори и организатори, са све извођачима радова (па нека су и студенти) очекују да ће им власт пасти као зрела крушка у крило, онда неће да може. Чак ни уз „камосјутра“, што ће рећи – мало сјутра.

Петооктобарске баханалије су, уза све Сорошеве паре и гласно јолдловање Пицуле и разних пиципеваца из комшилука, давна прошлост.

А док „делије“ играју коло насред Србије, или Блажовог моста, свеједно, гомила се штета, и то не само економска, која ће нам свима доћи на наплату. Они што троше задње америчке паре журе да обаве плаћено прије него Трамп до краја заврне славине. Додуше, ако и не успију, а неће без гусала (само треба знати да, кад се гуди, свирка шмиргла уши свима подједнако), остаће им више него довољно да попуне своје рачуне и умноже некретнине. А кад смо већ код тога, сјетих се афоризма господина Љубеновића који пише (и пецка) за „Новости“: „Никад они не би напунили џепове да ми нијесмо претходно напунили гаће“! Међутим, вријеме страха и плашења мечке решетом дефинитивно пролази.

Метериз обавио чалму и „запушио“, како би то рекла моја баба, као сигуран знак да ће опет падати снијег. И ево већ провијава онај ситни, овдје га, не знам зашто, зовемо „циганац“, чије смрзнуте пахуље величине зрна ориза, већ звоне на прозорским стаклима. И све је мрачније, и напољу и унутра. А ни у души није ништа свјетлије. Јер, „играле се делије насред земље Србије. Ситно коло до кола… води нас до ђавола“. Вријеме је, дакле, за неку другу пјесму.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: