Писма са села којег више нема: Изгубљени у преводу

Пише: Емило Лабудовић

Знам да ће те изненадити и да ћеш се зачудити „овом писму касном“, како је непревазиђени боем, Вито Николић, „маркирао“ сва окашњела јављања, али сам га био дужан више себи него теби. То што га пишем тек вечерас, док напољу ромори ситна љетња киша (и она окашњела), криво је много тога, а највише ја.

Додуше, могао бих у своју одбрану да набројим низ тривијалних ралога, али нема пороте која би их прихватила и ослободила ме кривице. Зато се и не правдам, теби то ионако није потребно, а мени је узалуд. На писмо ме, осим ове глувоће и црнила које је налегло на прозор, побудила једна твоја слика из дана које смо заувијек присвојили као најљепши дио живота. Април (у Београду, отпјевао би то Чола), улица Јове Илића, сто и неки број, кафана „Ковач“ и ти… загледана некуд у даљину, са изразом лица које зрачи надом и оптимизмом. Боже, како смо тада били занесени, опијени визијом живота и свијета који је само чекао наше задње испите па да нам се преда као заљубљена тинејџерка на прослави матуре.

Покушавам да оживим оне дане, да се присјетим наших разговора уз јутарњу кафу (да се разбије мамурлук непроспаване предиспитне ноћи), да саберем све наше фантазије, снове и очекивања. И да утврдим гдје смо се то зајебали (не замјери, ово сам од тебе „покупио“), гдје смо скренули у погрешан сокак живота и изабрали воз који је отишао у погрешном правцу. Учили смо школу чије знање је требало да нам омогући не само да разумијемо свијет око нас већ и да га градимо и мијењамо. Слушали предавања најумнијих глава онога времена, изучавали томове уџбеника чији су аутори имали свјетску славу и… остали на сувом, на пијеску пустиње далеко од оазе, док караван замиче за хоризонтом.

Нити ми више препознајемо овај свијет, нити он признаје нас. Странци у ноћи, мрачнијој од ове која се шуња около и вреба овај танушни зрак свјетла који ме још држи с ове стране ума. Окамењени мастодонти на чијим ће „остацима“ неке паметније генерације изучавати замршено наслеђе два вијека.
Требало је да изграђујемо државу правде и благостања (деветнаест радих акција и двадесет једну „ударничку значку“ сам уградио у њу), а изгубили смо их три. Требало је да развијамо социјализам, а завршили смо у најцрњој верзији првобитне акумулације капитала. Требало је да развијамо суживот и заједништво, а преживјели смо најкрвавији грађански и вјерски рат. Требало је да постанемо грађани свијета, а завршили смо разбацани по балканским буџацима који још увијек воњају на биједу и неслободу. Требало је… Али, или смо ми залутали или су нас грдно преварили и превели жедне преко воде.

Поново ишчитавам Ериха Фрома и његово „Бјекство од слободе“ не би ли некако докучио шта се то десило свијету око нас и нама у њему. Јер ово што гледамо око себе не личи ни на један ни теорисјки ни практични модел којима нас је учио професор Балша Шпадијер.

Покушавам да, прије свега себи, разјасним како смо то, бјежећи од какве – такве „слободе“ (која се све више открива као фарса), дошли до ове робијашнице у којој сми сви осуђени на доживотну. Шта се то десило и дешава са генерацијом стасавалом на сасвим другачијим социјалним, економским, политичким и моралним темељима? Да проникнем у ментални склоп људи који су спремни и способни да у пар десетљећа прођу „топлог зеца“ свих могућих мијена и из свега изађу неокрзнути. Да увјерим себе како се то може промијенити „дрес“ а да та промјена не дотакне душу. Или је овај пасји живот исто што и фудбал у којем нема емоција и у којем се истим жаром игра за екипу која више плати.
Ти си за професију одабрала племенити позив професора. Испратила си генерације гимназијалаца, наоружавајући их основним инструментима за вивисекцију живота. Питам се вечерас, загледан у твоје очи боје неба, са којом ћеш то „науком“ сјутра изаћи пред њих? О чему ћеш им говорити с надом да те разумију и да ти вјерују кад пракса изван учионице негира све што смо научили као непромјењиво или макар подложно законитом мијењању? Вјеруј ми, у истој сам ти (не)прилици и ја. Свакодневно се сусрећем са сажаљивим погледима својих синова и њихових другова који говоре да је врјеме да заћутим.

Да заћутим док они на скенеру свакодневице провјеравају сваку моју тезу којом сам хтио да им утрем пут, да им објасним свијет и да им покажем којим се правцем долази до истине. И свакодневно се увјеравам да смо као генерације „изгубљени у преводу“ и да се не разумијемо.

Док у мислима поново „четрдесетседмицом“ па онда трамвајем „десетком“ везујем Студентски град са Вождовцем, присјећам се како нам је тада небо било граница. А данас нам је граница на Гостуну због које (не због короне) нити ти можеш на море, нити ја, сва је прилика, на Сајам књига у Београд. И питам се: је ли то коначан „урадак“ наших напора, наших снова, нашег гладовања у претрпаним студентским собама (најмање троје на један кревет, па на смјену), и наших заблуда да свијет чинимо бољим? Је ли свему томе крај на оној невидљивој (осим у главама ових који су нас преварили) црти која је повучена право кроз срце једног народа? Неко нас је, роде мој, грдно насамарио и довео до тога да нам је чак и најтемељнија тековина времена у које смо забасали – слобода кретања – мислена именица?

Бог нам је свједок да ово нијесмо хтјели. Да смо маштали о другом и другачијем и да смо томе „другом и другачијем“ дали све што смо могли, знали и умјели. Не кажем ово правдања ради, јер још памтим прву лекцију из „Увода у право“ да „незнање права шкоди“, што исто важи и за наивност. Пишем ово јер знам да ћеш ме, за разлику од ових око мене, разумјети. Можда си ти све ове дилеме којима ја вечерас трујем ове претпоноћне сате већ пребољела и одложила у албуме и фасцикле прошлости и можда те се гареж и трулеж овога доба више и не дотиче. Знајући те, сумњам да си се уклопила, али си можда начила да то не показујеш и да корачаш кроз ове дане сивила насмијана и „са очима изван сваког зла“.

И зато не замјери на овом писму касном, а сва окашњела су само окајање гријеха, и мени грешном што развијавам пепео наталожен на ове године једне изгубљене генерације и на оне које као бездан стоје између наших путева. Крива је једна сличица из албума чијим прелиставањем покушавам да успорим вријеме које, објешено о клатно старог сата, одбојава, одбројава, одбројава. Сличица на којој се у твојим отворени и насмијаним очима заувијек изгубила једна читава васиона.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: