Писма са села којег више нема: КОНВЕРТИТИ

Пише: Емило Лабудовић

Бог зна колико сам пута обећавао себи да ћу ћутати, да ћу „мач уста“ држати у корицама, да још једно предивно августовско предвечерје, позлаћено залазећим сунцем и прошарано руменим пругама, нећу ускратити себи и теби. И слушам, а не чујем, гледам а не видим, знам и прије него проговоре, прије него, запјенушени, запријете… јер није им и није ми први пут. Ове дане заглушујуће буке, отварања тек започетог, обнављања већ обновљеног, лопатања ради сликања, разбацивања шарених конфета лажи и обмана, проживљавамо и преживљавамо ево деценијама и све смо већ видјели. И говорим себи: нека лају и нека лажу кад другог језика не знају. Али, таман кад убиједим себе да даље и ниже не могу, изненаде ме способношћу бескрајног падања и самодеструкције. Вечерас је томе „заслужан“ онај чији се крајњи домет друштвене верификације и креативног потврђивања исцрпљује у томе што је – Светов зет.

Осим што је зет, претходно поменути обнаша и функцију министра културе која му, с обзиром на чињеницу да се у култури „опробао и доказао као мало ко“, пристаје „као свраки гаће“. А кад је неко на тако високом мјесту захваљујући таквом „квалитету“, онда не чуди што се скоро свакодневно и из петних жила упиње да се покаже „достојним“. Знам да си већ доконао да је ријеч о оном Богдановићу и знам да се, с правом, питаш чиме је то „заслужио“ ове редове и твоје драгоцјено вријеме? Тим прије што су се његови интелектуални и политички „бисери“ већ толико пута показали недостојним да буду бачени и пред свиње. Али, „зет“ је вечерас у свом незнавеном слугерањству и самоунижењу надмашио и самог себе. Већ познатим маниром оних којима служи, маниром присвајања свега у Црној Гори, па и ње саме, маниром свог „краља из Растока“ у улози Луја Четрнаестог и његове девизе „држава, то сам ја“, устао да још једном одбрани ту „државу“ од њеног највећег „непријатеља“. Од лидера свенародног покрета за препород Црне Горе, лидера пред чијим би именом, угледом, знањем и звањем требало да, слиједећи свог таста, скине капу и заћути. Та имитација министра културе осјетио се позваним и дораслим да од човјека који сваким својим гестом, сваком својом ријечју свједочи љубав, слогу, разумијевање, свједочи Црну Гору достојну свога имена и своје традиције, „одбрани“ краља Николу и његов гроб. А само због тога што је професор доктор (чује ли она футрола од министра како ово звучи) и, изнад свега, човјек мира, вјере, и самопоштовања, на гроб једног од градитеља Црне Горе стави вијенац у бојама под којима је „грађевина“ темељена, зидана и дозиђивана. Три боје којима су Црногорци, онда када су били и Срби, а били су то вјековима, трајно обојили и обиљежили своје трајање.

Богдановић не само што се одрече боја које су вјековима носили, проносили и њима се поносили и његови преци, него их прогласи бојама окупатора, бојама друге државе. Државе која је, још једном понови највећу лаж у историји Црне Горе, „поништила“ њену државност а коју су, под неком другом (Ранковом) заставом, „ослободили и обновили“ „краљ из Растока“ и његова дворске луде задужене за дворско увесељавање. Професор доктор Здравко Кривокапић се поклонио сјенима краља Николе у знак дубоког поштовања према државородној лози Петровића и приложио вијенац који би, да могу, и они сами одабрали. Јер, ако изузмемо ратне барјаке, Петровићи и Црногорци не само њиховог времена, под тим су се бојама рађали и умирали, славили и туговали. Уосталом, те боје и та застава „преживјеле“ су неколико „особађања“ Црне Горе и нико их никад, до „краља и пажа“, није доживљавао окупаторским.

Али, као члан „оркестра“ свирача уз дудук и уз дипле, Богдановић се још једном морао доказати, макар и тако освједоченом будалаштином, и ту нема ничег новог и ничег неочекиваног. Али, хтио сам само да те подсјетим на вријеме које ти једва памтиш а ја сам га, заједно са Богдановићем, живио, вријеме у којем је под „тробојом“ градио каријеру, препоручивао се и доказивао тасту и његовим саборцима. Никад га нијесам чуо да му је „тробојка“ сметала. И не само то. Прије двије године, били смо у истом реду у сали Српског народног позоришта у Новом Саду, на прослави стогодишњице присаједињења Војводине матици Србији, и могу ти рећи да је био међу најревноснијим када је о аплаузима ријеч. А најчешће се аплаудирало (и најчешће је аплаудирао) подсјећању на вјековну тежњу једнородног народа да се ослободи и уједини. И на свечаном пријему након прославе блиско је ћакулао са високим функционерима земље – окупатора, фотографисао се са њима и био „свој на своме и свој са својима“ ништа мање од мене.

Али, не причам ти ово да бих га денунцирао, далеко од тога. Прилажем ти ово присјећање само као илустрацију колико је Богдановићу и „богдановићима“ лако да се, по потреби, одрекну себе, пресвуку и прешалтају. Да на сва уста пљују и псују „мрски Београд“ а онда да се тамо школују, докторирају, лијече, праве пословне аранжмане, купују станове (није сваком од њих Менхетн на вратима од куће), запошљавају и руководе. Да из самог Београда, са високих функција и положаја, из удобних фотеља и станова које им је Србија даровала, дебело плаћени српским новцем, оптужују Србе и Србију за свако зло. Та лакоћа претварања, на којој би им и камелеони позавидјели, способност да, по потреби, забораве и да се „забораве“, само потврђује оно што и сам знаш: да су Богдановић и „богдановићи“ само једна интересна групација којој је до историје, традиције, истине и правде стало таман колико и до лањског снијега. Да Црну Гору „бране“ од ње саме, од људи који јој служе на понос, од народа на чијим плећима се уздигла и траје, од Цркве која је кичма њене духовности и државности. Да, заправо, бране свој кокаински феуд, свој брлог који смрди на дим шверцованих цигарета, катакомбе организованог и неорганизованог криминала. Да је бране до последњег евра. Али и да су, такође, спремни да се у сваком тренутку одрекну свега, својих увјерења и својих „истина“, па и саме Црне Горе, само ако и кад затреба. Уосталом, не купују се станови по Милану, Паризу, Њујорку тек моде ради. И да ће се, само кад томе дође вријеме, а брзо ће – вјеруј, опет „присјетити“ својих предака и својих српских коријена. И као што се тога прије неку ноћ присјети таст, није далеко дан кад ће и зет проћи лажну катарзу самоосвјешћења. Лажну зато што није истинска, дубока, већ само има употребну вриједност. Не вјечну и на искреном осјећају засновану, већ „катарзу“ нужде и тренутка.

И зато немој да те изненади ако те они који су те до јуче гледали попријеко и у широком луку заобилазили, за који дан загрле као најрођенијег. И немој се зачудити неисцрпном арсеналу објашњења и „разлога“ којима ће правдати свој „изостанак“ и своје „дезертерство“ из сопствених родослова. Једноставно схвати, и прихвати, да су то само „ми“, наш род и наша крв, овакви и онакви, често никакви, али других немамо.

„Опростит можемо (хоћемо и морамо), заборавит само ако нас не буде“, прочитао сам то некад и негдје и знам да нам то слиједи или нас ни као државе ни као наода неће бити. А управо тој божјој, хришћанској и православној вриједности и дужности, моралној обавези и људској врлини, свједочио је онај тробојни вијенац који данас на гроб краља Николе приложи достојни професор доктор Здравко Кривокапић, а који, слијеп код очију, занесен и заведен, плаћен да лаже, зет не препознаде и прогласи окупаторским.

Мрак је већ овладао видиком и затамнио све што оку припада, али ја свим својим бићем осјећам да свиће. Стрпи се, до зоре је још само неколико дана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: