Писма са села којег више нема: Маскенбал

Пише: Емило Лабудовић

Док ти ово пишем, небо уоквирено прозором тешко је и сиво као олово а из њега, као бичеви, лију млазеви кише. Њен плес по лименом крову овдје у полутами собе одјекује потмуло и узвишено, као хор оргуља у празнини катедрале. А тамо од прозора даље, жедна земља својим сасушеним ждрелима, као малаксао путник на извору, гута спасоносну течност која живот значи. И докле год поглед може да продре кроз млијечну завјесу пљуска, сивозелене нијансе пејзажа, као обрисана руком вриједне домаћице, опет добијају своју изворну боју.

А ваздух, освјежен и прочишћен, просто милује плућа и тијело, намучене и израњаване дуготрајним сушом. Сад бих могао и без ријечи да ти одговорим на оно твоје дјечје и збуњујуће питање, а сва су ти тада била таква, како то да краљевство вриједи добре љетње кише. А ону твојим „рукописом“ дописану књигу Андерсенових бајки чувам за твоје наследнике, па се спреми, и они ће пропитују као најстрожи професори и да траже одговоре.

Паде, коначно, киша, а падоше, такође, и маске. Не оне „ковидне“, оне су и даље „на снази“, већ оне политичке, оне којима су се глумци и глумчићи на политичкој сцени Црне Горе мамили навијачке аплаузе публике. Сада, кад су одсвирани задњи тактови маскенбала, се све види и све зна. И ко је вјера и невјера, ко држи а коме дата ријеч траје таман колико и дах на којем се винула у етар. Ко је а ко није спреман да свој подреди општем интересу, чији су мандати вреднији од могуће побједе, коме је свеједно који ће бити резултат само ако су они „испод црте“.

Зна се ко је нов а ко је и колико „стар“, ко и на основу чега траје колико траје. Видјело се да су неки који су отворено нудили своје челне позиције у залог заједништву ускочили у седло прије и него су отворена врата хиподрома. А опет су из „бекстејџа (видиш, пратим ово ваше покрштавање језика) на просценијум измиљели и они који, главу дајем, имају мање чланова него кандидата за посланике, па ти види одакле им листе. Све у свему, бљеснули су рефлектори истине и све актере затекли у стању и пози која све говори.

Сад слиједи „пљусак“ могућих и немогућих обећања, шарених балона илузија, пројекција дугих пруга којима нијесу постављени ни први прагови, живота у ружичастом…, а за све то им треба само „ситница“ – наш глас и наше повјерење. Глас нас толико пута преварених, толико пута понижених, толико пута презрених и заборављених чим замукну слављеничке трубе.

Траже га нарочито они који за свој највећи „успјех“ и добитни жетон у изборној партији покера и даље сматрају већ толико пута одиграну карту из рукава – независну Црну Гору!? Као да би било ко од нас хтио да она буде зависна, па било од кога. И као да су нам испале па не видимо колико смо „независни“ од белосветске курте и мурте и домаћих „породица“ и мафијашких кланова.

Они чију страну и ја држим нуде само једно: промјене. Нуде почетак свеопште терапије која ће зауставити труљење државног организма и започети дуг процес оздрављења и опоравка „болесника“ чије је здравље озбиљно начето на свим пољима. Черчил је некад Британцима поштено обећао зној, сузе и крв, данас би свака друга истина о другачијем путу који очекује нас била дрска лаж и нова самообмана. Али, као што кажу Кинези, и најдужи пут почиње првим кораком. Па, да закорачимо. Што прије кренемо, прије ћемо стићи.

Киша, сад нешто слабије, и даље насрће на кров и поља и успављујуће шуми. Али, далеко од сна држи ме пристигла порука у којој се једна „наша“ Милена „згражава“ откуд тај и тај на тамо шесдесет и неком мјесту посланичке листе, јер је „такав и такав, што ће рећи – никакав“! Милену знам: брзих закључака и још бржег језика, истинољубива до крви и спремна да своју „истину“ брани таман до крви. Не знам само зашто протествује код мене, по свему осим по бризи удаљеном од свега. И не познајем довољно „тога и тога“ да бих процијенио је ли му мјесто на листи, макар „на том и том мјесту“, далеко од сваке наде у пролаз. Али зато знам нас Србе.

И не чуди ме ни Милена а ни читави „рафали“ реаговања, што искрених што плаћених, на друштвеним мрежама. Јер нама Србима ни један Србин није довољно добар и довољно „велик“ да би био „на том и том мјесту“, нарочито ако „то и то мјесто“ подразумијева макар и мрвицу власти. Од цара Душана, кнеза Лазара, преко Слобе, Вучића… до Андрије Мандића. Јер нема Србина који не мисли да би боље од било кога обављао три функције: предсједника државе, посланика и селектора репфезентације.

А Милена је можда и у праву, али…. није вријеме право.

Какав год да је „избор“ будућих представника и тумача наше политичке воље, наш избор је једноставан. Наше је да тренутку који обећава, напору оних који су учинили све и шанси која се не пропушта дамо највише што можемо – себе и свој глас. Више од тога може само Бог, говорила је моја покојна баба. Да занемаримо ко је све и на којем мјесту на листи јер, ако побиједимо, биће мјеста за све који могу, знају и смију, а ако не, биће потпуно свеједно и ван сваког значаја свачије заслужено и незаслужено мјесто. У агонији пропадања која нам слиједи ако „борци за независност“, од свега осим од њих, наставе да шенлуче крчмом и витлају давно зарђалим сабљама, осим шачице њих самих, сви ћемо бити губитници.

Скупља се сумрак, мокар и лепљив, киша сад ромори ситно и милостиво (код тебе је, каже радио, права олуја) и да ти, прије него угасим свјетло, пренесем упозорење мог пријатеља Брана Булатовића. Чим је чуо да Руси опет долазе да спасавају сезону (то су они исти, мрски непријатељи Црне Горе) замолио ме је да се држим подаље јер „тајновидац“ можда конструише нови „државни удар“.

То што је Синђа „на сигурном“ није никаква сигурност јер таквих је Јуда у нашем народу мимо свих народа. Буди ми здраво, диши дубоко и… засучи рукаве. Ко ће ако не ми, кад ако не сада? Неће бити лако, никад и није, „ослободиоци“ су спремни на све марифетлуке, али да је лако бити Србин нас не би запало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: