Писма са села којег више нема: Маскенбал
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
„Кад једном поједеш говно, џаба ти је уста испирати“, знала је да каже моја покојна баба умјесто било какве полемике са онима који су пљували па лизали, лагали па се кајали и траг заметали за Голеш планину. Та толико јетка, а тако истинита, дефиниција могла је да сублимира томове расправа, анализа и тумачења покушаја маневрисања оних који су затечени спуштених панталона. Чињеница је да је политика прилично клизав терен на којем опстају само савитљиви и они склони пузању, али такође је чињеница (краљ из Растока би рекао – неупитна) да се и на том клизалишту мора водити рачуна о достојанству, датој ријечи и усправном ставу који приличи човјеку и који га издваја из животињског царства. Али, „шта је човјек а мора бит’ човјек“?
Има, међутим, или је макар постојала, граница људскости која се чак ни у каљузи у коју се сведена јавна политика не смију, или се макар до сада није смјела, прећи. Ту границу испод које је све нељудски, неморално, кукавички и антицивилизацијски представљала је, а требало би да и даље представља обавеза пијетета према мртвима. Посебно према онима чија је смрт последица злочина, насиља, немоћи пред моћнима, једном ријечју – жртвама. Али, ево неко вријеме, чак је и тај неприкосновени и у црногорском етничком и етичком наслеђу табу библијске снаге срозан и бачен под ноге дневнополитичког надгорњавања и приземне трговине. Таман се стишала нетом подигнута прашина око сребреничке резолуције а на помолу је ново прашињарење у виду резолуције о злочину у Пиви и Велици. На први поглед рекло би се да нови предлог пред Богом и законом треба да исправи стару неправду и да страдање Пивљана и Величана јавном осудом изједначи са Сребреницом. Али, није него.
Не треба превише аналитичке мудрости да би се, без икакве друге, поготово не страначки острашћене, примисли схватила позадина предлога нове резолуције. И слијеп, и политички аналфабета, уочили би да је ријеч о покушају „вађења“ и замагљивања којима „демократе“ желе да са свог људског и политичког лица сперу блато којим су се укаљали подршком посебном вредновању сребреничких жртава. Системом освједоченог „евет ефендија“ који би да клима главом на све стране, свјестан да се ономад гласањем „за“ од свога гесла „побједе а не подјеле“ приклонио овом другом дијелу, „наш Алекса“ је извадио предлог сличне резолуције ДФ који му се више од пола године киселио у фиоци, и устао против неправде учињене свим српским жртвама категорисаним (опет његовом формулацијом) у „друге“. Образложење како је ријеч о својеврсној поправци ДФ предлога који није садржавао и пивско страдање само је јефтина правна мимикрија из пера демагога над демагизима, Мома Копривице. Јер, и на претходни текст резолуције могло се и могли су дјеловати амандмански и исправити превид или неправда према страдалим Пивљанима. Као што се сличним амандманом могло устати и против есклузивитета мртвих из Сребренице у односу на све друге, српске и муслиманске. Али, не, „демократе“ су, по ко зна који пут морале да докажу свој „демократски капацитет“ прихватања свега што долази из политичких бјелосвјетских радионица и лаборатирија чија смо ми заморчад. А онда, кад је његова поданичка послушност наишла на жестоку реакцију домаће патриотске јавности, „наш“ (а посебно „њихов“) Алекса се присјетио и рана рода свога и сада покушава да се оправда и забашури отворену издају. Али, како то често говоре у коцкарским круговима, „није мајка клела сина што се коцкао већ што је покушавао да се вади“!
Присјећам се незаборавних предавања једног од највећих познавалаца правне теорије и праксе, др Радомира Лукића, који нам је, осврћући се на тамну страну политичке медаље, нарочито на лаж у праву и политици, говорио, (српски прецизно и неувијено): „јели говна великом или малом кашиком, једнако ћете смрдјети“! А у читавој овој подвали највише смрди готово уцјењивачко „очекивање“ предлагача резолуције да ће је „свих 41 посланик скупштинске већине подржати“!?. Већ виђена ситуација тестирања у којем сваки одговор значи губитак. Ко не гласа за Сребреницу није демократа и европејац, ко не гласа за Пиву и Велику није Србин и није патриота – политичка замка достојна једне Сфинге. Али, читав естаблишмент „демократа“ са све чувеним мешетаром и демагогом, Момом Копривицом, не успијевају да сакрију своје Јанусово лице и да новом резолуцијом изађу из сјенке оне претходне.
И сам сам небројено пута указивао на нељудско и непатриотско трпање под тепих историје истине о свеопштем страдању нашег народа, нарочито оног из Пиве и Велике. Имам у тим крајевима, нарочито у Велици која је тик до мог Шекулара, велики број пријатеља и, у неким другачијим околностима, резолуцију о њиховој голготи дочекао бих раширених руку. Али, нека ми не буде опроштено, свјестан гријеха који могу понијети на своју душу, ово „демократско резолуционисање“ ми превише личи на ону реченицу са почетка овог текста. И то великом кашиком! Стога – не, хвала, ако је и од вас, превише је!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
U vremenu velikih nadanja i ocekivanja poslije izbora nije bilo primjereno da se nesto ruzno kaze o momcima sa crvenim kravatama ali ljudi pobogu svi se sjecamo necega strasno neprincipijelnog na politickoj sceni Crne Gore kad su u jeku predizborne kampanje za predsjednicke izbore momci sa crvenim kravatama napravili koaliciju sa URA.To nije dugo trajalo ali su pokazali da ih ne interesuje jedinstvo u borbi za slamanje rezima nego samo licni usko partijski interes.Glasanjem o Srebrenici su samo to i potvrdili.Prvo licni interes pa onda zajednistvo.
I sad uslovljavaju sta ce biti sa vladom,ili ce biti kako oni kazu ili nista.
A na litijama su se pojavljivali eto toliko da ih neko vidi da su tu jer bi se od toga moglo izvuci nesto korisno.
I jos upozoravaju kako je to ruzno glasati sa DPS om .
Strasno da strasnije ne moze biti.
Неки који су ми блиски фамилијарно, којима је, муж, отац, Ђед и прађед страдао у Кргујевачком маскру 1941, годинама су тужили, због тога што његову храброст и оданост деци коју је учио у школи, није одбацио од себе, него је испуњен храброшћу и привржености деци као и припадности отачаству које га је таквим направило, написао своје опроштајно писмо, послао га преосталој фамилији и заједно са децом пошао на заједничку Голготу. Некако туга би била мања да му заслуге због насилне узурпације власти у присуству окупатора, нису потиснуте биле у заборав, од режима који је проистекао из споменуте узурпације и илегалног преврата, по свршетку рата 1945.
Преселио се он у легенду, али како није био човек система, а поготову да то није била фамилија, иначе која се доста мучила после рата, с једне стране испуњена болом али оданошћу круни, иако восоког интелектуалног и академског нивоа, није поклекла, па је остала одана круни и отаџбини, и у својим могућностима се одржала на нивоу који је заслужила.
Но на изненађење потомства за један последњи октобар који се обележавао у заједничкој комунистичкој републици СРЈ пристиже Светозар Маровћ ондашњи председник накаквог комунистичког председништва те такозване републике, и он беше тај који тој уцвељеној породици уручи орден признања.
Пошто на манифестацији нисам присуствовао, па када су ми испричали да су коначно добили признање и одликовање од Светозара, ја им рекох: „Када је од њега боље да га нисте ни добили.“ За мало што тада не бејах ја послат на своју голготу. Но прође време, и данас они који ме хтедоше разапети више не негодују, него ми понекада онако полугласно кажу: „По богу како си га ти онда онако добро оценио.“ Не знам шта да кажем, и не говорим много. Али тако понекада уз свежу шољицу кафе сам размишљам. Комуниста се може лако постати, али од комунисте се у човека никада нико није пробразио.
У праву је аутор. Ови који покушавају да се искупе су управо оно исто што и споменути Маровић.
Свака част за Ваше текстове и наравно за Ваш политички став, потпуно сагласна са свим што сте рекли …..
“ џаба ће уста испирати“ прозирно толико да је непристојно……
Cast i bruka zive dovijeka.Becic i Momo izabrase ovo potonje i drusrvo sa Milom, Raskom, Draginjom, Jelusic i slicnim. Narodu pokazali ko su i sta su i koga su glasali da ih predstavlja. Nema im povratka vise i nemogu se oprati od sada dovijeka. Sjecati se nevini h zrtava selektivno i u partijske svrhe je bas nisko a kako to izgleda vidimo svi. Nema tog blaga i mentora zasta se isplati to raditi. Neka je slava i hvala svim neduznim zrtvama.
Neozbiljno je na brzinu donosti rezolucije o stradanju srpskog naroda. To bi trebalo da bude sveobuhvatan dokument u kome bi se pomenuli svi genocidi i zlocini nad Srbima od Jasenovca, Zidanog Mosta djecijih logora u NDH pa do Velike, Pive, Kosova i Metohije….I to bi naravno trebalo da urade kompetentni ljudi a ne politicari. Na kraju dati na usvajanje parlamentima Srbije, Crne Gore i R Srpske. Sve drugo je politikanstvo i ruganje sa zrtvama.
Kad ce doci vrijeme da se DF vadi i da prizna svoje greske nepogresivi ha haha.
A greska je sto nisu podnijeli rezoluciju za Pivu i Jasenovac.
A i za poharu Kuca bi trebalo napisati neki pomen.
Ситуација 1: ДФ бојкотује скупштину, опозиција гласа против…ДФ је крив.
Ситуација 2: ДФ гласа за, из УРА-е један (1) глас против…ДФ не држи обећање о бојкоту.
У обе ситуације је „навлачење“ ДФ-а. А Бечић „невин“ као …
Molim da se u ovakvoj nenormalnoj i nemoralnoj situaciji ne usvajaju nikakve rezolucije. Ne pravite lakrdiju. Ne trgujte demokrate sa postradalim mucenicima. Sram vas bilo.
Nema sumnje,potpuno tacno.Da nijesu protazirali i glasali Rezoluciju o Srebrenici,tada bi predlog Demokrata imao smisla.Ovako,i malom djetetu je jasno da pokusavaju jednu vrstu vadjenja nad zigom srama koji ce nositi cijelog zivota.Politicar danas jesi,sjutra nijesi.Kako ce se osjecati za neku godinu kada budu izvan politike,prezreni kao sto vec jesu.Sa jedne strane je dobro,kako bi se sto prije rascistila politicka scena u CG.