Писма са села којег више нема: Мирис земље

Пише: Емило Лабудовић

Узорах ово парче ледине што је некад, у вријеме кад је овдје живот дисао пуним плућима, била велика њива. Узорах, још овај пут, а све сам ближе одлуци да то заиста буде задњи, јер све ме, осим ината и немирења са неминовним, полако напушта, ломи умором и меље узалудношћу. Тешко је, роде мој, јуришати на вјетрењаче времена које зубом оштрим као кајање гризе, сатире, руши и покрива паучином све што је, чини ми се колико до јуче, одисало снагом, надом, будућношћу. И шта ја, два вијека стар, још могу да пружим нечему чега одавно ништа нема, шта још могу да спасим од онога чему спаса нема, осим да, као капетан торпедованог брода кога су и пацови напустили, потонем заједно са њим и бездан времена, под небом које нема миљенике.

Црни се и испарава, као згужвана црна марама удовице, посна и тешка, јалова и тврда, а, опет, мајка хранитељица, последње уточиште сиротиње која ју је више псовала него орала. Црни се, израњавана, наборана и разњедрена, чека убого сјеме да га привије у утробу и поврати као хљеб, ако буде среће а не буде града, ако буде сунца а не буде мраза, ако буде кише а не буде бујице, ако… А тих „ако“ протутњало је њоме толико да се и не памти шта је чега било „између клања и орања“, два тренутка међу које је Милорад Екмечић смјестио свеукупну историју нашег трајања.

Црни се као лице рудара треће смјене, дроби се кроз прсте и залази под нокте као да ту тражи уточиште пред извјесношћу нестајања под налетом траве, драче, глога и трња. И опире се, као да зна да је њено већ било. Да је у неповрат отишло са очевим жуљевитим длановима и мајчиним згрбљеним леђима, а да је ово моје тек само крпљење давно подераних и растрганих шавова и да је више мени за утјеху него њој на корист. И што дубље урањам у њу голим стопалима, начетим реумом, осјећам како се устеже, одмиче и склања као недољубљена жена која је све дала а мало тога добила за узврат. И све ми се чини да, онако црна као цигански казан, осјећа да је издана. Она о којој је толико пјесама спјевано, којој је толико глава и крви приложено, толико костију и празих гробова узидано у њено трајање, толиким знојем орошено њено прашњаво лице, све више постаје мисао, грумен којим се умјесто руке испуњава душа, више клетва него заклетва. Издана баш од оних који су се у њу највише клели и којима су уста увијек пуна ње а џепови још пунији свега што је умјела и могла да да. Издана од оних који су је славили, пјевали јој химне и вијорили јој заставе. Од оних који исисаше сваки њен сок, осушише сваку њену жилу, згазише и у блато претворише сваки њен изданак. Издана и угрижена за сису као кад засићено дијете кажњава мајку за њену издашност и спремност да прашта лудило до бескраја. На овај или онај начин, а свакако, оволико или онолико, али свеколико, сви смо је, чињењем или нечињењем, издали и оставили запраглу, затрављену, пусту и саму, да стари, вене и умире.

Црни се и испарава на мајском сунцу упоредом знојем са Доратових сапи, мрка и далека, као да је свјестна да су ових неколико бразди, неколио бора на њеном испошћеном лицу, више окајање издаје него стварни повратак блудне дјеце у њен мајчински загрљај.

Они који знају и који прате мутни ток историје, тврде да издаја као принцип, као апсолут и као аксиом, заправо не постоји и да је као појам крајње релативна. Свако вријеме има своју издају и своје издајнике, и оно што је данас издаја сјутра је патриотизам, данашњи издајници сјутрашњи су хероји и обрнуто. Печат на потврду издаје, тај жиг срама, шамар на лицу који не застаријева, увијек ударају побједници, а побједници нијесу увијек и патриоте. Пуна је историја, ова наша „између клања и орања“ поготово, побједника и издајника са роком трајања, а ријетки су примјери ванвременске издаје и патриотизма који постају симболи и прерстају у „небески знак“. Прошли су кроз трајање многи и од једне и од друге врсте, али један је Вук Бранковић и један је Милош Обилић. Све и сви између само су мање или више блиједе копије и карикатуре.

Не знам зашто ти све ово говорим и можда би било паметнији да орачу наточим чашу домаће громоваче, да спере јутро са грла, и да Дорату дотурим шаку зоби (тврда је ова ледина а плуг старији од мене и њега), али ме подстаче она непоменица која нам, онако дрчно и без образно (ово намјерно одвајам) сасу у лице да смо сви ми који нијесмо њени, а сумњам да јој је и сва фамилија уз кољено – издајници. И да смо издали а кога и шта би друго него земљу. Њену земљу коју нам она ни по цијену главе не да и неће дати. Мада се дотична одавно посвађала са елементарном логиком, ипак ми није јасно како се може издати нешто што није твоје? Ако је земља њена, откуд онда ми издајници? Ако је њена дотле да ће је и главом бранити, онда ми чија није (јер нам је она не да) у најбољем или најгорем случају можемо бити тек јуришници на туђе а никако издајници туђега. Или ће бити да се дотична, професор права, можеш мислити, зајебала у размеђавању па је макар пола онога што она главом и правом брани – и наше. Или би, уколико нас држи за… издајнике морала бар мало да и нама да (од „брањеног“)! Али, уколико ће јој бити лакше, ево јавно и отворено признајем да сам – издајник. Да сам то што она брани издао од првог дана, да јој нећу отимати борачку и да ћу јој пред сваким судом, од оног Ивичиног па до Божјег, признати да је првоборац за њену ствар и да по том основу може да се сврста у бојне редове маршала Зувдије Хоџића.

Рекох ти да ни сам не знам откуд ми ова рефлексија на глагољање дотичне непоменице, тим прије што ме се њен упрти прст у моју издају ни најмање није дотакао. На то ме је, као што су некада Вита Николића покисли врапци на жици сјетили на учитељицу, јутрос подсјетила прва бразда на Луци, бразда на земљи коју су већ сви давно издали и којој се, рекох ти, још овај пут враћам као кривац и издајник. Бојим се да ме нећеш најбоље раумјети, јер је ова ледина за тебе и твоју генерацију нешто што је дио нераспакованог пртљага који ћеш, можда и надам се, тек кад ме не буде, пожељети да отпакујеш. И можда те тада из дубине времена као из ковчега у којем се чувају реликвије запахне мирис ове земље, мирис очевог зноја, мирис мајчине погаче, и подсјети на дуг који ти остављам. Можда ме данас и нећеш сасвим разумјети, можда неће ни многи други (осим, можда, једне Вере која, осећам, још у ноздрвама чува мирис овог нашег тла), али само сам хтио да те подсјетим: човјек не може да изда оно и онога што није његово и ко није његов. ЧОВЈЕК МОЖЕ ДА ИЗДА САМО СЕБЕ, и та је издаја заувијек, њој нема краја и нема јој окајња. И нека упиру прстом у тебе колико хоће и ко хоће, макар то била и дотична, све док држиш до себе, до коријена, до родослова, до ђедовог гроба и звона цркве Светога Јована под којим нам је свима последња адреса, не можеш издати. А ако се одрекнеш тога, издао си само себе и тај ћеш жиг носити сам. Остај ми здраво, орачу царских друмова и плавих даљина, дан одмиче а земља чека, црна а спремна да опрости. Још овај пут.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: