Писма са села којег више нема: Можда дођу

Пише: Емило Лабудовић

Притисла јара јулског поподнева, ухватила дан за гушу па му не да да предахне, ниоткуд ни ћурка вјетра да расхлади а зној кипи као слап на Пресјеци кад с прољећа надође. Привилегован изостанком било какве обавезе, непокошених ливада и непокупљеног откоса, спасавам се благотворном хладовином разгранатог јавора чији листови, широки као очева рука, одолијевају узаврелом сунцу и његовом бестијању. Дан је од оних кад и мисли изазивају напор и кад се све живо склања у благодатну полутаму, у скровишта и брлоге, и чека да се стиша огањ којим се небо обрачунава са жедном и спрженом земљом. Ово „све живо“ се, наравно, не односи на Миту и његове који су се од раног јутра размиљели Доловима који, изребрени и огољели више личе на окрајак Сахаре, и без предаха сакупљају сијено. Јер овдје, из чиста мира, зна да наиђе облак и пљусне тек толико да поквари урађено и све врати на почетак. Знам да се питаш зашто им се, као што је братски и комшијски ред, не придружим и, толико колико још некадра леђа могу, помогнем. Али, немам времена, спремам се.

Спремам се, јер већ сјутра је дан који се не заборавља и чије је мјесто у календару  нашег свесрпског страдања обиљежено црвеним словом а у сјећању крвљу и непреболом. Сјутра је дан када је, трагом Голготе којим је прошла света Јулита, горјела Велика. Дан када су њене расцветале трешње, тек устасале кукурузе, њена отворена врата и њено срце, веће јој и од имена, стријељани куршумима мржње и палио огањ обијести и неугасле жеље да је више не буде. Ја знам да ти је о томе све знано и да смо, и као село и као породица, као браћа и стоструки пријатељи, дио њихове изгибије и изгуба прихватили на своје душе, јер ближих од њих нијесмо ни имали нити имамо. Подијелили смо и обавезу памћења, обавезу истрајавања на тој истини коју упорно хоће да гурну под тепих историје, да је затраве као и хумке њених жртава, да је умање јер Велика је велика рана која не зараста и не смије зарасти. Јер, речено је да се народ који заборави да су га једном клали сам препоручује за нова клања.

Али, не идем да још једном пригнем главу над каменом читанком Велике и њеним пописом мртвих, већ да дочекам њих. Да кренем у сусрет онима који би морали да дођу, ако су људи, да клекну насред Велике и помоле се за вјечан мир душама њене невино заклане дјеце. Макар онолико колико их је ономад нахрупило у Сребреницу. Да дођу, не са резолуцијом јер истина није на папирима и прогласима, већ у тишини, у оном грчу који се јави кад се само помене злочин који никада није окајан макар скрушеним признањем да се десио. Биће то подужа колона оних који, ламентирајући над другим, посебним и привилегованим, величке жртве збројише у збирну флоскулу „и све остале“. Као да су тог дана, и календаром предодређеног за страдање, поклана јагњад под Чакором а не жене, дјеца, старци и боници – криви само зато што су били ти који јесу и ту гдје јесу. Предводиће их краљ из Растока, лично, јер он се казује оцем нације, а ваљда су и Величани, живи и мртви његова нација? А ко зна, можда и нијесу, јер краљ је то око нација одавно нешто побркао. За њим ће, сигуран сам, и Драгиња, са све Рашком и рахметли Ранком (уколико му пензија не отежа), као освједочени европејци и Црногорци, а Велика је и у Европи и, за разлику од Сребренице, и у Црној Гори. А онда Дритан са свитом јер – њих све жрте овог поднебља подједнако боле. Додуше, оне сребреничке за октаву више, али тако им је речено. У колони ће, свакако, бити и Ервин, Кенана и Зораида јер би да мелемом братске једакости замажу изнова раскрвављену рану и траг бодежа којим упорно роваре раздробљену утробу српског рода. Потајно се надам и оним Растодерима чији ђед Осман (Х)растодер остави дубок траг на величком стратишту. А и Тања и Дарко ће посигурно доћи, јер сузе ђеда јој Риста над згариштем и мртвом колијевком последњег од дванаест чланова породице још нијесу усахле.

Идем у сусрет и овим „нашима“ јер ће се, ваљда, присјетити да Велика и њено страдање не станују само у изјавама, саопштењима, објавама, дискусијама… ма како жестоке биле. И знам, предводиће их демократа Момо, са свитком нове резолуције под пазухом, свитком окајања за невиђену бруку што скоро 500 величких страдалника сврсташе међу „и све друге“, јер им је речено да су оне „прве и једине закона вриједне“ тамо негдје за Дрином. Наш Алекса ће се, због згуснутог програма пријема и сликања, обратити линком, али тако да ће његовом „правдом за све“ јекнути простор од Мурине до наврх Чакора, а све у нади да му се због те сузе окајнице неће наљутити госпођа Џудит. За Здравка, здрав нам био, нијесам сигуран. Дошао би и он, сигурно, али пусти Јапан предалеко. А и његов програм не допушта комоцију бивања са народом, са браћом и онима чијим се крилима дочепао чак мјеста гдје се сунце рађа.

И, рекох ти, биће то незапамћена гужва. Толика да се бојим да је Велика исувише мала за тако велико саучешће и толике сузе и „једначење“ мртвих (наравно, Сребреница се не рачуна). Али се ипак уздам у велико срце Велике, навикло да одбројава вјечност у „слеђеној тишини Виситора“, у њену велику способност праштања, у навику Величана да своју тугу не узносе високо и њихову спремност да опросте. Опросте, али не и забораве. Разумију, али не и погну главе. Болују рану без лијека, али не и да за њу траже хећиме по свијету.

А и ако не дођу, а ни то ме не би зачудило, Велика ће сјутра опет бити велика у свом болу и у свом праштању. И сјутра ће, далека од свег лажног ламентирања над њеним усудом, глува за сва лажна нарицања над њеним гробовима, превелика за ситне душе, пожмирепе, увлакаче и подртпезлије и њихове крокодилске сузе, дићи поглед према Небу и узвикнути „хвала ти, Боже, што нас учини жртвом“! Јер, и у вријеме шакала и хијена, у доба стрводера и храстодера, бити јагње је најближе што се може бити Богу. А он све види.

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Донета одлука: Српска од сутра у бојкоту, одбачен Инцков закон!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: