Писма са села којег више нема: Његош наш насушни

Пише: Емило Лабудовић

Надао сам се да ће макар њега поштедјети, да му неће опет кости претресати и покушати да његовим непролазним свјетлом раздане мрак којим су населили овај буџак на крају свијета. Да неће, пробајући да се још једном баце блатом на „доказаног непријатеља Црне Горе, окупатора и узурпатора њеног историјског трајања и кочничара њеног „Европа – експреса“, поново актуелизивати већ давно испричану причу о Његошу и његовом Маузолеју. Али, авај… Као стари Циганин вергл, још једном су пустили стару плочу о отпору Митрополије црногорско – приморске и Српске православбе цркве рушењу капеле и подузањз маузолеја, сводећи га на већ етаблирани терен великосрпског похода на „малу“! Као да је протест овом мегаломанском лијечењу фрустрација и комплекса, тако далеком од Његоша и његове величине, стизао само са те адресе.

А док је вергл на Јавном верглао, улогу мечке која игра за сићу бачену у преврнуту капу „обнашале“ су она наша рођака и помоћница директора Државног архива. Ко је кога ископао из прашине архивског подрума не знам, али да су се „нашле“ – нашле су се. А оној нашој није било тешко да се попне и на врх Ловћена само да би прича о насилништву Митрополије и Српске православне цркве над Владиком Радем, а то значи и над Црном Гором, била боље спакована и сочнија. И таман кад сам очекивао да ће подићи руке и поскочити да нам одигра „оро“, сјетих се да недостаје Ранко Кривокапић који још једини, једном годишње, долази да метанише пред Владичиним мермерним ликом.

А прича, упркос новом паковању, стара и наопака, јетка и пуна лажи и бесмислица. Капела је срушена јер је „данајски дар“ српског хегемона, краља Александра, и симбол „великосрпског хегемонизма“, док Маузолеј „симболише Црну Гору у културолошком и сваком другом смислу“. Нећу да те оптерећујем детаљима, о томе су написани томови како лажи тако и истине, али хоћу само да те подсјетим да је Скупштина општине Цетиње, иза чијих се одлука сакривало тадашње црногорско руководство, тога 3. септембра 1971. године донијела „Одлуку о ДИСЛОКАЦИЈИ капелице са ловћенског Језерског врха“. А и без гледања у речник, јасно ти је да „дислокација“ значи измјештање а не рушење и обавезу изградње на неком другом мјесту. Умјесто изградње, вредније и украшено камење је разграбљено и уграђено ко зна гдје, а остатак је већ добрано прекрила трава на Ивановим коритима.

Одлуку да се умјесто капеле изгради Маузолеј, Вељко Милатовић, као предсједник Одбора за његову изградњу, образложио је тиме да је „Његошево дјело морало утицати на формирање свијести и других народа, али да он сам не може припадати ни једном другом народу осим црногорском“! А као припадник црногорског народа није могао да почива под симболом српске хегемоније већ се морао изградити Маузолеј који је, иначе, гле чуда, неотуђиви дио традиције црногорског градитељства. И „симболише Црну Гору у културолошком и сваком другом смислу“, како рече она наша док се, с душом у носу“ пела ловћебским степеништем. „О темпора, о морес“, рекао би Цицерон.

Овом науму мегаломанског скрнављења Његошевог вјечног почивала нијесу се, рекох, супроставиле само црквени кругови и ауторитети. Против ње су устали готово сви слободни мислиоци, културни радници, писци… из земље и иностранства. Требало би ми и три подужа писма да ти набројим само она најзвучнија имена. Али, навешћу ти тек једно реаговање, само због чињенице што не долази са проказаних српских интелектуалних адреса. Дакле, не „великосрпски и антицрногорски“ Ћосић, Бећковић, Раичковић, Попа, Исаковић… већ доказани „антисрбин и стопостотни Црногорац“ – писац Мирко Ковач. Обраћајући се „наумницима“ и њиховом безумљу, он је у „Књижевним новинама“ 24. марта 1969. године написао: „Скупштина општине Цетиње била је глува на Митрополитов предлог и уступак да се капела уклопи у овај храм, иако га сам Митрополит сматра паганским. Она је исто тако глува на мишљење дела културне јавности која се својевремено изјаснила против рушења постојеће капеле већ инкорпориране у црногорску традицију. Добро би било да после мишљења свештенства, цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу“.

Не знам да ли би Ковач данас потписао ову изјаву, али је она недвосмислено свједочанство да се рушењу капеле није противила само Црква и не само Срби. Црква која је на то имала неотуђиво право јер је Његош прије свега био лице Цркве а капела гроб, што ће рећи – светиња. Али, за рођаку нам и саговорницу јој из катакомби Архива једино је релевантан (и дан данас, замислите) отпор Митрополита Амфилохија, Митрополије и СПЦ. Јер, капела је само зато што ју је даровао тадашњи краљ тадашње државе, унук Петровића, „симбол хегемонизма“!? Не би ова прича завређивала осврта и времена које ти крадем да није провидна њена једнодневна употребна вриједност. Провидна и бљутава, јер вријеђа не успомену на Његоша, он је недодирљив, већ достојанство и здрав разум. Питање чији је Његош је исто као и питање чији је ваздух, чије је небо, коме припадају птице, ко има прави на љепоту залазака сунца… Оно што рођака и њена архивирана саговорница не знају јесте истина да је Владика Раде својим дјелом и његовим значајем одавно постао неотуђиви дио свјетске културне баштине. А његова последња жеља да се осами на врху Ловћена као да је антиципирала сав јад и чемер овога доба у којем чак ни његова величина није довољно света да не би била бачена у брлог предизборних баљезгарија рођаке и њених сабесједника.

Причао сам ти да сам, у вријеме док сам био посланик, предложио Закон о обнови капеле којим сам предвидио да се оно свето камење поново врати на Ловћен и на гумну иза Маузолеја, према сачуваном нацрту архитекте Краснова, опет сазида у капелу а Радеве мошти положе у њу. Да се на тај начин „помире“ и заговорници капеле и душебрижници Маузолеја. И да се, прије свега, испуни Његошева последња жеља, највећа морална обавеза у кодексу нашег народа, којом нас је обавезао да му гроб буде како на Ловћену тако и примјерен његовој свештеничкој и владарској скромности. Јер, заборавили смо оно што ни један народ који држи до себе не би смио, његову клетву која и данас стоји на нама и над нама: „То је моја потоња жеља, коју вам иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставит пред проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост остављам вами на душу“! Његош је био свјетски путник, обишао многа светилишта и видио многе величанствене гробове, споменике и маузолеје над костима великих људи. И да му је жеља била да и сам отпочине у сличној грађевини, оставио би нам то у аманет. Не, он је био свјестан да је величина његовог гроба на небу а да је на земљи довољна скромна капелица, прилична његовом духовном положају.

Предлог закона, упркос пословничкој обавези да се макар о шанси да буде дио дневног реда изјасни Скупштина, није стигао даље од фиоке доказаног антисрбина и нацифашисте, Ранка Кривокапића. И није ми жао што није јер мислим да нити је вријеме нити смо као народ, овакав какав тренутно јесмо, достојни ни име да му поменемо а камоли да му гроб повратимо. Ово се, наравно, не односи на Јавни, на рођаку нам и на сабесједнике им с коца и конопца јер они су ван сваке моралне категорије.

Прочитајте ЈОШ:

Удружили се четници и партизани

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: