Писма са села којег више нема: ОЧЕВИ И ОЦИ

Пише: Емило Лабудовић

Претпоставио сам да ћеш у својој несмиреној трци са животом, јашући разиграног ата младости, просто превидјети овај датум. Сјећања и памћења те врсте ионако су одбрана нас старијих, нас којима живот полако измиче, уточиште и заблуда да ћемо памћењем прошлог успорити долазеће. Али, не иде, роде мој, не иде. Шта је наше вријеме спрам бесконачности? Бљесак јутра и сумрак предвечерја пред коначну зиму. Али, и то кратко битисање у низу трајања дар је и привилегија који се не смију проћердати. Знам, рећи ћеш: ко о чему, ја о умирању, али ове ноћи имам повод и разлог. Јер, навршило се ево осамнаесто љето како смо га испратили у успомене, ја оца а ти деду.

Ово бреме је само моје и не желим да под њега потураш своја рамена. Али, како је и та склопљена страница нашег родослова дио и твоје „књиге живих“, нешто од ове ноћи сјећања припада и теби. Не да би дијелили тугу, већ оне знаменке, оне граничнике, оне међаше којима се размеђавају времена између очева и синова. Свака генерација, сваки син је не само корак од оца већ и искорак у времену. Искорак у ново које се често „осваја“ уз порођајне муке, сукобе и генерацијска неразумијевања.

Синдром „оцеубиства“ којим у психологији називају ту генерацијску смјену, тај природни нагон да се, с једне стране, очево вријеме архивира и остави иза, а са друге грчевит отпор другачијем и промјенама, свемирска је дијалектика чији један скромни дио припада и човјечанству. Некад су те генерацијске смјене тих поток који тече лагано, истим ритмом, а некад прољећна бујица која, уз бијесну,хуку руши све пред собом. Али, кад се све смири, кад спласну воде а муљ потоне, новим водотоком са истог извора тече иста вода.

О томе хоћу да ти ноћас пишем. О томе како бити другачији, како искорачити, напредовати, мијењати, како из очевог крочити у своје вријеме а да, опет, та бескрајна нит која нас веже и дефинише остане непрекинута. Кад је мој отац, након што је пред последњи издисај накратко изашао из коме, гласом који је био тиши и од дашка свијеће која му је догоријевала над узглављем, шапнуо ми је: „Ти си срећан син јер ћеш, за разлику од мене, имати очев гроб којем ћеш се моћи ваћати кад год те заболи живот, да уз скривену сузу одћутиш своју тугу. Ја ту привилегију нисам имао и моје сузе су само скамењене грудве соли које растачу душу. Не остављам ти богзна шта, али ти остављам ничим окаљан траг и пут којим се ређе и теже иде, јер нама је тако суђено. Гледај да и твој траг на том путу буде такав да те се они који ће га слиједити не постиде“. Тада је последњи зрак залазећег сунца у његовом већ мртвом оку открио једну једину окамењену сузу. Мој отац, први и последњи пут, је плакао.

Не, не брини, не плаче ми се, сувише сам ја матор за то, али ме та суза која ни тада није канула и вечерас, као строга учитељица, пропитује јесам ли је достојан? Јер, о томе је ријеч. О томе колико смо достојни очевих трагова, очевог имена и очевог гроба. И све ово вријеме, сулудо и непојмљиво у својој баналности, издаји и лажи, у празном неонском бљештавилу у којем се пламен свијеће, крсне и укопне, једва разазнаје, гледајући ову распамећену сумасишавшу и сјајем Јудиних сребрњака заслијепљену браћу, питам се само једно: имају ли очев или ђедов гроб за заклетву? Могу ли стати пред тај камен, урамљену слику, пред њихове родне листове, споменице, медаље, пред хронику њихових мученичких али дивљења вриједних живота, подвига и одрицања, пред њихову свеколику жртву, и рећи: и ми смо ту? И хоће ли их те сјене препознати и пригрлити као своје кад су згазили и одрекли се свега што их је везивало?

И није ми што су мене разбратили, окренули ми леђа и скоро знаком душманина означили и што ме крвавих очију гледају, већ се само питам могу ли отвореног ока „погледати“ у све те „нишане“ и свједочанства а да се не застиде? Ако могу, онда је то пораз свих нас. Бивших, садашњих и будућих.

Очеви временом постају ђедови, прађедови и тако редом док не постану „оци“. Они који су својим дјелом, својом жртвом и својим умљем надвисили и надтрајали вријеме које их удаљава. Оци су они чији гласови без прекида одјекују ехом времена, уче и опомињу, показују пут у беспућу, и чије су ријечи свјетло којем се орјентише кад се смрачи и овлада невиђелица. Оци су очеви не појединаца, они су очеви племена, народа, цивилизације. Њихови гробови нису на лединама, у портама храмова, у алејама великана…. Њихови гробови су на Небу, у подножју Господњем, и они су наши свједоци и наши бранитељи пред Страшним судом. Тешко оном ко обрука оце.

Ето, на то хоћу да те упозорим у ово глуво доба, док напољу мјесечина пребира по пустопољини, трагајући за хајдуком, окашњелим љубавником или макар препаднутим лоповом који стреца и од сопствене сјенке. Али, хајдуци су одавно у читанкама, љубавници у „мерцедесима“ а лопови у високом друштву. И више се не боје ничега и никога. Нарочито не оног „тајновидца из Барјамовице“. И да знаш, ослобађам те сваког дуга према мени као оцу, али те не могу ослободити дуга према очевима и оцима, према оној божјој честици (твоја генерација то назива геном) која те веже с њима. На теби је, па одлучи. Али, прије него одлучиш, не заборави да ћеш једном и ти стати пред очев гроб. Ја сам пред гроб оца мога данас стајао смирен, благословен и усправан. И упамти, ко не зна одакле је кренуо неће знати ни гдје ће стићи!

Овдје се спава под ћебетом, а теби нека ова жежена јулска ноћ, која се као вулканска лава слива низ булеваре, донесе спокој који припада само онима који њоме броде чисте душе и свијетла образа.

Прочитајте ЈОШ:

Антифашизам по Душку

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: