Писма са села којег више нема: ПАД ЦАРИГРАДА

Пише: Емило Лабудовић

Знам да пратиш, слутим шта мислиш и сигуран сам да дијелимо овај горак осјећај бесмисла и пораза ума пред безумљем. Јутрос је Црквом Премудрости Господње, једном од највећих и најстаријих споменика православља и хршћанства уопште, поново одјекнуо езан чиме је, опет, претворена у џамију. Знам, такође, да ти је историјат Аја Софије, како је колоквијално „крштена“ ова светиња, добро познат и да памтиш лекције о њеном преотимању и претварању у њену сушту супротност. Сјећам се, говорио си и да је статус музеја, у којем је, одлуком визионара Ататурка, то била од 1931. године до недавно, такође насиље и трули компромис између историјске истине и силе која Бога не познаје и не призива. А тек могу да замислим шта мислиш о томе да ће, петком, све оно што у њеној унутрашњости још свједочи шта је била и чему је намијењена, бити прекривено. Да својим божанским ликом преостале фреске не опомињу оне што клече да је адреса Бога којем се клањају на неком другом мјесту.

Претпостављам да ћеш рећи да поновно сунећење крстова Аја Софије није нити нешто ново а ни изненађујуће. Сила, сирова и безбожна, била је одувијек сурова и слијепа, а поготово она учињена у божије име. И да ће она, колико год да је покривају и руше доказе њеног идентитета, за нас хришћане, православце, и даље бити један од највећих и најмоћнијих симбола. И доказ да је Бог, како га год звали и како му год приступали, свеприсутан све док обитава у души и уму вјерујућих. И да они који су поново јурнули да клекну на њен мермерни под тиме неће бити ништа већи и доследнији у својој вјери. Као што ни ми који ћемо јој се, са дозвољене дистанце, молити у тој својој молитви нећемо ни за корак бити даљи од Бога и Његове премудрости. Али, опет, цркве су не божије него уточиште оних који вјерују и траже наду и утјеху и потребне су њима. Цркве, катедрале, џамије, синагоге, хиндуистичкк храмови… печати су на родним листовима оних који моле а не ононог коме се моли. И није божије давање, и није мудрост божија, и није Богу (како год га именовали) по вољи да се те „адресе“ и печати мијешају. Али, презасићен људском обијешћу и лудилом, Бог, за сада само гледа и ћути.

Теби је знано да су падом Констатинопоља 1453. широм отворена врата најезди оних који су нас, потом, вјековима држали под оружаном али и вјерском чизмом. Многи су поклекли и клекли, много више је било оних који су „дали главу, али не и Крајину“. Све до слободе. Данас смо ту гдје јесмо, једни уз друге, некад ближе, некад даље. Понекад, кад се „погасе свјетла“, из катакомби те тешке прошлости васкрсну авети старе мржње и сукоба па опет утихну, смире се и преселе на странице историје. Али, кроз једном отворена „врата народа“ поново се слуте вјетрови од којих подилази језа и мрзне у души. Шта ако овако (наопако) тумачења „права државе да уређује вјерска права на својој територији“, пред којим међународна заједница углавном ћути или млако реагује, (као што је умукла и ова наша „заједница“) постане модел „регулације“? Шта ако се примјером Турске и њеног „силовања“ Аја Софије сјутра поведу насилници и „силоватељи“ са Косова и Метохије? Хоће ли свијет остати само „згрожен“ ако се сјутра, под америчко – њемачко – енглеским покровитељством, „клекне“ пред олтарима Грачанице, Дечана, Љевишке…? Хоће ли се све завршити само на „енергичном протесту“ или ће, као послије Косовске битке, поново звонити звона на Нотр Даму у знак упозорења да Апокалипса опет јаше?

А док у овом нашем „храму“ Светога Јована, у скамењеној тишини вјекова која сипи са његовог кубета, палим свијеће за оне иза и вас испред мене, не напушта ме осјећај нелагодности и бриге и за његову судбину. Јер и код нас се сила, слијепа и сирова, ставља изнад Бога, историје, трајања, идентитета. И питам се, шта ако и овдје „падне Цариград“ и „премудрост Господња“ клекне пред глупошћу и безумљем безбожника? Ипак, у Бога се и у разум надам да неће. Езан са Аја Софије опомиње да то што, за сада, Бог гледа и ћути не значи да ће тако довијека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: