Писма са села којег више нема: Пазариште

Пише: Емило Лабудовић

Субота, последња новембарска, сванула је као да се спрема за бал, огрнута велом од срме којим се полако већ привјенчава за долазећу зиму. Јутро, дубоко загазило у минус, смрзло се и леденим рукама загрлило барице, преостале од недавних киша, а вода пред кућом циједи се кроз позамашну гуку леда. Путеви личе на недовршене боб – стазе а брезе, које се још не одричу својих последњих листова, самују у огољеном буковику, у који већ одавно ни сјекира више не залази. А свуда около море непомућене, слеђене тишине, тишине у којој се и капање стреха доима као звук откивања косе почетком јула.

Кад год се, утамничен самоћом и непотребношћу себи и другима, суочим са овом празнином, као сламци спаса окренем се успоменама и сјетим се субота када смо хрлили у Беране, на пазарни дан. Неко је водио угојено јуне, неко прераслу јагњад чија годишта и ухрањеност нијесу могла да промакну искусном Бакином оку, најбољем месару који је откупљивао стоку за државне и ријетке приватне месаре. На коњима су тјерани товари дрва, бијели смок, кромпир преостао од мјере домаћих потреба, непрерађена вуна, покоја крушка, јабука, пекмез од шљива… све оно чега се овдашњи сељак тешка срца лишавао, а што се морало. Јер, требало је прибавити залихе брашна, масти, соли, шећера, гаса за петролејке, ексера, алата и којечега још, без чега се није могла презимити тешка и сурова зима какве су у то вријеме походилее овај крај.

Пазарни дани, мада незакршћени и неозначени „црвеним“, за нас млађе били су и привилегија и празници. Јер, није свако могао у „пратњу“ џелепа и товара. Онај који је био одабран за ту „узвишену“ мисију данима се правио важан, таман као да је на свадбу позван. Била је то прилика за коју су се бирали најбољи опанци, нове вуњене чарапе (биле су то ледене зоре цестом поред Лима), прилика да се види град, да се од родитеља измоли нека ситница или, у најбољим околностима, нове панталоне, кошуља или сасвим нова капа какву нико није имао у селу. А пристасале дјевојке, обучене у најбоље што се имало и припозајмило од другарица, своју љепоту, једрину и понос важно су проносиле градом, дигнутих глава и погледа упртог горе високо, као да су га освојиле. Очијукање и окретање за „градским кацаканима“ било је строго забрањено и под будном контролом мајки, стрина и тетака. Да се, не дај боже, не истури на лош глас и на срамоту куће и племена.

Нема више пазара. Бака се одавно преселио у мезар подно Јасиковца, нема више ни ко, а ни шта да продаје. Опустјело, оголило, остарало, раселило, увело и изгубило се у катакомбама прошлости до којих само још успомене допиру. Данас су „пазаришта“ на неким другим мјестима, у јавним установама, на телевизијама, на трговима, а она најбоља су „иза врата“ и далеко од очију, па се тек кад се прода и купи виде ефекти продаје. Пазари више нијесу суботом (ево је један сазван за поедељак), роба се више не може опипати и дотаћи прстом, тако да би рахметли Бака био просто изгубљен. Данас се продају (и купују) узвишени циљеви, висока људска и морална достигнућа, историјске побједе и порази… „Ја ћу теби ово, ако ти мени оно, иначе од трговин ништа“, једино је што се чује са данашњих пазаришта. Јер, на њима се данас продају и купују људи, њихове душе, њихови снови и стремљења а за такву трговину, сваки дан и свако мјесто је пазарно.

Одмиче субота. Оков слане и мраза полако попушта. Чак се и сунце, доста стидљиво, надмолило од Голеша, и сва је прилика да ће се дан, макар до ноћи, одупријети мрачној прогнози оног тешкодишућег Мицева. И све је исто као некад, а, опет, ништа није ни налик некадашњем. Субота је одавно постала сасвим обичан дан, само један у низу дана у којима се одвија трговина са чијег се „пазаришта“, лише нових „Бака“, сви враћамо голи и боси, или нам, у најбољем случају, свитка позадина. А зима само што није. А на онај пазар у понедељак не могу, јер робу коју тамо хоће да продају давно сам „опипао“ и утврдио да је бајата, кварна и затрована.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: