Писма са села којег више нема: Пилула за лилуле

Пише: Емило Лабудовић

Не знам колико сам пута обећавао, више себи него теби, да ти нећу досађивати овим претпоноћним сјенама ума оптерећеног зебњом, страховима, безнађем, да ћу пустити да све у мени и око мене покрију магле новембарске, сиве, росне, густе… Али, како овдје баш и нема саговорника довољно доконог да слуша грмљавину водопада срџбе, иједа и разочарења који извире из сваке моје вене, како у ово глуво доба бдију још само сове и пухови на трошном тавану, немам друге адресе за ових неколико редова до тебе.

Сат је у којем се мијешају сан и јава, кад све постаје пучина без обала, препуна фантазмагорија, кад је све без лика и облика, и кад још само успомене чине последњу брану пред скок у ништавило. Сјећам се ноћи на овом истом мјесту од прије тридесетак година када си, ушушкан у топлину бакине поњаве, упорно одолијевао сну, чекајући своју редовну бајку – успаванку – „Царево ново одијело“. Била је то твоја омиљена бајка до мјере да си примјећивао и бунио се ако бих само покушао да је скратим макар за пола реченице. И сјећам се колико сам се мучио да твом дјетињем поимању свијета објасним како то нико није видио да је цар – го! Сада си довољно зрео, образован, начитан, за три копља паметнији од мене, али, вјеруј ми, и вечерас ти не бих могао објаснити то исто јер, ето, ни мени ништа није јасно. Или ми је све јасно као дан само то самом себи не смијем да признам јер ће ме прогласити слијепим, лудим, непријатељем, и разапети на крст. Јер управо ових дана „цару“ кроје ново одијело које, нека ми буде Богом просто, ја баш и не видим.

Писао сам ти већ о мојим дилемама око наше „побједе“ на изборима. О томе колико је она искорак у ново, у промјене, кад се из скаламерије коју су нам зидали и сазидали ни цигла не смије извадити. Колико смо „побиједили“ кад смо опет проглашени бабарогама, душманима, туђим слугама, рушитељима. Колико смо „побједници“ кад за нас нема мјеста у новом оркестру јер, наводно, свирамо фалш и погрешне ноте и кад би и само наше присуство „унизило“ оркестар. Колико смо тријумфовали кад опет морамо да угнемо вратове, спустимо главе и заборавимо на жртву, на крв, зној и сузе које смо деценијама уграђивали у „побједу“. Како су анатемисани они који су нас предводили и којима смо, прије свих, то право повјерили и овјерили гласовима.

Покушавам да се присјетим оних који су свих ових година жртвовали себе, породице, здравље… и нијесу дочекали зору која је, чинило нам се, коначно сванула. Обични људи, активисти, прегаоци, посланици… листа подугачка и боли. Али, и од сјећања на њихову свету жртву ноћас више боли то што су неки апсолутни анонимуси и маргиналци који су све ово вријеме пакла кроз који смо прошли били на пристојној удаљености од фронта и добро ухљебљени тамо и овамо, само притегли кравате и банули у наше животе као спасиоци на бијелим коњима. Кажу, то су експерти, људи наоружани знањем до мјере која их чини богомданим за улогу спасиоца. Вјеруј ми, увијек сам вјеровао знању, нарочито оном стеченом на престижним универитетима широм свијета, али политичка пракса је препуна примјера како су се врхунски хирурзи, професори и банкари у сусрету са суморном праксом у којој се ствара и одлучује – једноставно погубили.

Ако ти кажем да од свих „дванаест апостола“ познајем само једног а да о достигнућима других нити сам чуо нити негдје прочитао, онда ће ти бити разумљивија моја стрепња да сватови нијесу дорасли свадби. Али, иде зима, а знаш да „не пада снијег да помори свијет…“ па ће се и ови експерти показати и оставити свој „траг“. Много ме више брине нови „цар“ који је већ на првом кораку показао да је – го. Рекао је: „у мојој Влади нема мјеста за политичаре, поготово не за оне са посланичких листа“ а онда, ни мање ни више, Дритана за потпредсједника!? Па, или Дритан није „политичар“ и није на „листи“ или „цар“ не држи до себе и дате ријечи. А, бојим се, биће да они који нам кроје и капу и „цара“ не држе ни до њега ни до његове „голотиње“.

Али, биће шта ће бити. Ако смо се ичему свикли онда је то трпљење. И ово ће проћи. Са Дританом или без њега, „царев“ нови „оркестар“ одсвираће своје и коначно ће и „невјерне Томе“ прстом дотаћи оно у шта сумњају. Мада, бојим се да је дубоко у праву један актуелни афористичар који каже: „за болесне постоје болнице, за лудаке постоје луднице, само за будале нема ништа. Зато нас и има оволико“.

Скоро ће зора, не она симболична већ она стварна, јесења, сива, хладна, кишовита. Покушавам да намамим спасоносни сан, да макар привремено и накратко побјегнем од себе и свега око себе и присјећам се оног чувеног Бајагиног стиха „пилуле за лилуле“. И као што ову фразу у медицини тумаче као „љекове којима психијатри под контролом држе пацијентово лудило“, тако ми на исте „лилуле“ личе она упозорења и пријетње да будемо добри, мирни, трпељиви и да се одрекнемо себе јер ће се у противном – вратити Мило. Питам се само како ће се вратити кад није ни одлазио, како ће отићи кад му се ни у шта што је створио не смије дирнути, како ће бити прошлост кад будућност која нам се нуди сва воња на њега и „његово“?

Али, не могу ти понудити одговоре на ове дилеме јер нијесам експерт, студирао сам у Београду а не на Кембриџу, био сам политичар и на листама… дакле дибидус неподобан и некомпетентан за те одговоре. Зато, узимам „пилулу“ да ми стиша ове „лилуле“ и лагано тонем за обзорје сна. Буди ми добро, спавај спокојно и сачекајмо да сване. Једном мора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: