Писма са села којег више нема: ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Пише: Емило Лабудовић

Свануло је поодавно, бледуњаво и замагљено, али се високо горе назире велика плава закрпа неба која обећава сунце и ведрину. И ево се поврх Барица назире корона (не вирусна) сунца чији се први зраци већ умивају на росним ливадама Голеша. Све слути на још један лијеп каснољетњи дан, не превише топао, који ће заданити у кукурузишту једрећи већ отежале клипове и опијати се мирисом дуња које зрију.

Опрости ако сам те тргао из опуштајућег сна, али ако јесам – онда нека сам, јер данас не ваља спавати. Кажу да ће онај ко се данас успава бити дремљив читаве године. Знам да теби и твојој младости, твојој ужурбаности и твојој глади за воћем живота дани и датуми не значе пуно, али данас је Преображење и о њему хоћу да ти говорим. И то овако рано, као што и приличи дану послије кога више ништа није исто.

Са Преображењем сам се први пут срео онда када још увијек нијесам могао да схватим његово значење. Сјећам се само очевог вајкања како љето оде и како никако да усклади све обавезе и радове са том чињеницом, на шта је мајка, као за себе, додавала како се тог дана све мијења. И гора и вода, говорила је, а ја сам, узалуд, упорно настојао да уочим ту мијену. Тада ми је све изгледало као и јуче, „и гора и вода“, и отац и мајка, и радови који су нас чекали и никако ми се није дало да схватим ко се и шта се ту „преображава“. Оно што посебно памтим је да нам је од тог дана било најстрожије забрањено да се купамо у виру у којем смо, дрхтави, најежени и модрих усана, данима гасили љето и спирали његове паклене врућине са ознојених чела и леђа.

Јутрос ту мијену више осјећам изнутра него по томе што сунце као да мало касни а и јутро је за дрхтај свјежије. Као пробуђен из кратког сна који уморног савлада под јелом, добро позната и толико пута виђена слика завичаја као да је добила неки нови, дугачији и за нијансу тамнији валер. Танко је моје перо, Леонов би то могао пластичније да ти дочара, да би могло да у ријечи и слова уобличи ову нову тишину, другачији шум ријеке, отегнути кликтај орла над Јанковом главом, тихо мрморење листова јасика који као да слуте скори растанак, али можеш ми вјеровати на ријеч да јутрос све изгледа колико исто толико и другачије. Или ће прије бити да ово нијесам ја онај од јуче.

Жао ми је што не дијелимо овај призор буђења дана и што заједно не уживамо у овом још увијек нежном додиру сунца. Можда би твоја чула све ово доживјела другачије, али сам увјерен да би и она регистровала овај осјећај другачијег па би ријечи биле сувишне. Ово се може и одћутати и пустити кожу, очи, уши … да свједоче. Али, знам да и тамо код тебе има знакова који упућују на овај дан и знам да и ти имаш око и душу довољно резонантне да их осјете и препознају. А шта је Преображење Господње, шта се десило са Христом на гори Тавор, прочитај. Хришћанин си, православац, вјерујући… ваља и то да знаш.

Јутрос, ипак, осјећам потребу да ти кажем коју ријеч о једном другом преображењу које, иако унутрашње, омеђено умом и тијелом, има космичке размјере. О преображењу које се дешава у души појединца, у његовом поимању свијета, промјени вриједносних критеријума, схватању суштине живота и мисије човјека као врсте на Земљи. Може ли човјек, као друштвено биће, осим оних мијена које неминовно долазе са годинама, образовањем, искуством, приликама и неприликама, да доживи катарзу која га мијења из коријена, из темеља? Промјену која је Савла учинила Павлом, фарисеја свецем, прогонитеља прогоњеним, џелату жртвом? Може ли човјек да у једном тренутку збаци са себе товар ропске рутине, испразност стечених навика, колотечину која га стално и изнова води стазом којом се више пузи него корача, да предахне и одабере други и другачији пут? Макар и неизвјестан, изазован и трновит? Да каже себи: „гвоздене су ноге моје, идем трњу да се врнем“! Знам да се понекад није лако лишити лажне сигурности коју пружа познато, искушено и преживљено, ма колико било опоро, тијесно и пузајуће, и закорачити смјело, чврсто и одлучно правцем којим се ређе иде, али се иде усправно. Кажу да је најтеже мијењати себе на начин да је промјена корак ближе ослобађању од сопствене отуђености, метар ближе слободи и самоспознаји да се човјек а не роб, било чији и било чега. Да се раскрсти са лажним идолима, недоказаним ауторитетима, да се одрекне „златног телета“ испод чије се лажне позлате крију чемер и јад, пустош и празнина. Природа, ето, мијења себе, а човјек често проживи живот не мијењајући своју природу, из голог страха од непознаница које промјена доноси. И због тог страха спреман је да ћути, да трпи и да се мири са положајем и стањем у којем је најмање човјек. Да стење под бременом лажи, превара, уцјена, да отворених очију жмури пред чињеницом да га поткрадају, презиру и понижавају. А све је само у том једном једином кораку који значи искорак и промјену ритма корачнице коју му свира оркестар оних чија је „надмоћ“ толико лажна и опсјенарска да није вриједна ни презира. Знам, рећи ћеш да је свијет око нас препун оних који се мијењају скоро свакодневно, оних којима је лакше промијенити мишљење, став, увјерење, него кошуљу. Али, не говорим ја о тим промјенама. То су само нове маске једног те истог маскембала који на овим просторима траје и од вијека више. Говорим ти о „преображењу“ кад човјек у себи преобрази „и гору и воду“ и приближи се оном човјеку „који тако гордо звучи“!

Одјутрило је поприлично, сунце је конопац ближе зениту, све се пробудило, разиграло, разгранало и распјевало и тече низ дан као модрозелена ријека дубодолином. Чили полако љето, топи се август, нема купања, али су купине крупне и пуне сласти. Штета што више нема кога да их бере. „Све тече и све се мијења“, рекао би Хераклит и додао да „ништа није вјечно осим промјена“! И, наравно, Црне Горе, како би то рекли Мило и Ранко. Само што они нијесу свјесни да је услов свих услова за црногорско „вјековање“ њихова што хитнија смјена. Али, вјеруј, није до њих. Рекао сам ти ко зна колико пута, али ћу ти опет поновити: до нас је. До нашег преображења, до нашег искорака из понижавајуће колотечине на коју смо без кривице осуђени. Прилика нам се пружа ускоро па само од нас зависи хоћемо ли мијењати себе и око себе или ћемо наставити да пузимо унедоглед. Јесмо ли кадри и достојни да будемо људи, како нас је учио светац наш, патријарх Павле? А да се опет позовем на Хераклита: „Човјеков карактер је његова судбина“!

Буди се, ако већ нијеси, није вријеме спавању. Вријеме је ПРЕОБРАЖЕЊА, и то не само због датума. Још само да ти пренесем једну причицу коју ми је у наслеђе оставила мајка а коју остављам теби као подсјетник за сва твоја будућа „преображења“: „Док ходаше земљом, ћемер му бјеше пун а савјест празна. И мишљаше, све му је дато и могуће. Кад ступи на врата Раја, питаху га: чиме ћеш платити улаз? Тада рече: немам чиме! Јер, колико трпах у ћемер толико ми се душа празнила“! Знам да си разумио и да ћеш упамтити, а то је све што тражии и очекујем од тебе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: