Писма са села којег више нема: Пук’о филм

Пише: Емило Лабудовић

Све док телевизија и паметни телефони нијесу преузели примат, биоскопи су били храмови колективне забаве. Кажем, колективне, мада се у биоскоп ишло и индивидуално, да се убије самоћа, утопи туга и разбије досада. Одлазак у биоскоп био је некад недељни породични ритуал, некад почетак романтичне везе, некад бјекство са часа пред несавладаном лекцијом, али увијек сусрет са свијетом шарених слика у којем се, макар на кратко, могао заборавити свијет напољу, често нимало ружичаст. Филмови су приказивани у мраку, јер у мраку се боље види. У тами биоскопских сала, на некад дрвеним а онда све удобнијим фотељама, уз сјеменке, кокице, грицкалице, сам или у друштву, човјек је пловио бескрајним хоризонтима који су се смењивали на биоскопском платну. Уз незаборавне тонове филмске музике, заувијек упамћене реплике и ликове који су прерастали у идоле, текли су дани дјетињства и ране младости или сати спокојне старости. А онда су се, уз одјавну шпицу филма, „одјавили“ не само биоскопи већ и један начин живота, једно вријеме у којем је било више наде, више оптимизма и које је обећавало.

Гдје год се приказивали, филмови су били и још увијек су забава и разбибрига, пилула уз коју се лакше гутају кнедле живота. Али ових дана један филм је постао права ноћна мора и узрок главобоље многих. Иако по врсти документарни, што би требало да на неки начин отклања све елементе свиђања или несвиђања, некима се не свиђа до те мјере да би да му забране приказивање. Било је, додуше, у историји филмске умјетности остварења која су „дизала прашину“, била проказивана и забрањивана, али то је било дјело разних идеолошких комисија задужених за ментално здравље нације, али никад и никако публике. Поготово не „публике“ која филм није ни гледала. Документарац српско – канадског редитеља Бориса Малагурског, „Црна Гора – подељена земља“ узбуркао је, прије свега, ванфилмске духове до мјере да његово приказивање у врло уским круговима углавном обезбјеђује полиција а прате псовке, увреде, гурања и добацивања.

Филм је, рекох, домументарни, што само по себи одговорност за преношење идеје и порука више адресира актерима него редитељу. Али, користећи се оном чувеном максимом о контексту као мјери која може да дефинише садржај, („дајте ми три реченице било којег писца и послаћу га на вјешала“) и редитељски поступак може да од документарца направи пропагандни памфлет. Сјетимо се само чувеног уратка Тање Шуковић и Снежане Ракоњац „Свједок божје љубави“ у којем је, диригованим маказама, покушано да се блаженопочивши Митрополит Амфилохије прикаже у лику Сатане. И у филму Малагурског, између осталог, садржан је и последњи интервју са Митрополитом, као и разговори са људима који су о подијељеном црногорском политичком, националном и духовном бићу имали шта да кажу. Али, они који би да угасе филм и забране његово приказивање и без гледања знају да речено не одговара њиховом поимању истине о Црној Гори и њеном свеколиом усуду. Не одговара јер није произашло из већ етаблираних кухиња ултрацрногорске папазјаније, са печатом брачног пара Шуковић и остале булументе произвођача мрака у којем „виде“ само њихове очи.

Документарац „јавних“ Тање и Снежане приказан је, и то више пута, на Јавном, у ударним терминима, а покушало се да попут кукавичјег јајета буде подметнут и неким филмским смотрама у окружењу. Колико год да су те смотре гајиле и промовисале слободу става и израза, толику количину подвале и аматерских сплачина ипак нијесу могле да прогутају. Филм Малгурског се приказује скоро па илегално, уз полицију и псовање. Чак ни августовске демократске промјене нијесу макар ни одшкринуле а камоли отвориле екран „Јавног“ да би се на њему нашао термин за његово остварење. Дух Шуковића и даље лебди над здањем на Цетињском путу. Али, не само на њим. Дух неслободе и мртвог мора царује и над „демократским“ Котором у којем је, ваљда зарад братства и јединства и побједа а не подјела, емитовање забрањено. Нијесам сигуран шта од садржаја филма Малагурског подлијеже „демократској“ цензури (а биће да је ријеч о цјелокупном садржају), али би се ово (наводно) ново вријеме требало разликовати и препознавати по већем степену „демократске кондиције“, што би рекао политички покојник и избјеглица, Светозар Маровић. Степену трпељивости да се види друго и дугачије и да се о њему суди „пост фестум“ а не „а приори“.

Ми који смо филмове упознали у тами биоскопа, сјећамо се и оних, не тако ријетких, случајева када се прегријана филмска трака кидала а биоскопским платном заиграле слике као са калеидископа. Тада се чувени берански кинооператер, Ћопо, нагињао над балкон и гласом пуним ауторитета обавјештавао да је – „пук’о филм“, а онда се враћао у кабину и лијепио покидану траку. Не знам зашто, али имам утисак да се и трака филма који се тренутно приказује у мраку Црне Горе прегријава а да под њом ложе многи. Од „краља из Растока“ који несебично уложи цијелог себе у „фирму“ за коју се на крају испоставља да је – погребна, да би нас, попут Пантелије из „Маратонаца“ коначно обавијестио да сав улог оставља себи и својима, па преко „комита“ чија двојица из Мојковца ономад у Загребу посвједочише да су „за дом спремни“, све до оних које смо изабрали да угасе мрак и пусте одјавну шпицу филма који се приказивао и репризирао тридесет година, а који никако да ужде луч. И лако би се могло догодити оно Ћопово „пук’о филм“! С тим што, за разлику од оног његовог, овом нашем филму не би било лијепљења. Бар не без гусала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: