Писма са села којег више нема: Радосаве, марш у Шавник!

Пише: Емило Лабудовић

Сунце лагано замиче за круне бреза и облогама хладовине гаси узаврела чела, покривајући тамнијим закрпама бљештавило усијаног крајолика. И већ се дубље и лагодније дише, а плућа се шире као ковачки мијех. Маска је негдје у неком ћошку јер корона овамо још није навраћала, а и са ким би кад ево већ данима нико није прошао прашњавим путем уз село. И све ове застрашујуће бројке које расту и пријете овдје дјелују некако разблажено, далеко, и као декор неког филма страве и ужаса који ће се ускоро завршити спасоносним паљењем свјетла у сали.

Чудна је ствар ова епидемија. Што жешће удара, што се више шири, све мање личи на баука којим више плаше родитеље него дјецу. А можда ће прије бити да смо ми неки чудан свијет, зачаурен у самодовољност и себичност планетарних размјера. Заштићени лажном представом и надмоћи цивилизације над природом, контролом њене слијепе силе, уљуљкани у вјери да је „бог“ звани технологија и савремена медицина моћнији од Бога на небу, потискујемо своје страхове и пловимо чуновима наде да нас водоток живота неће довести до водопада смрти.

Чини се да смо и колективно и појединачно достигли онај праг страха од непознатог након којег се све чини већ виђеним и безопасним. А ништа није ни „познато“ ни наивно. Напротив. Али, одговорни нас свакодневно, као хипнотизер добровољца на сеанси, једноличном поруком „носимаску/перируке/останидома/ увјеравају да је „све под контролом“ и да епидемија и њена крива само што нијесу „заравњени“. То што је број заражених шест пута већи него у првој „сезони“ а број оних који су изгубили битку десет пута поразнији, остаје у сјенци неопходности да ништа не поремети предстојеће изборе. Они исти који су нас паничним гласом упозоравали на опасност ширења епидемије са сваким новим зараженим, сада спокојем апсолутних господара ситуације броје десетине и стотине. (Сјетих се оне нечије духовите и саркастичне реакције којом је пропраћена бројка од 1920 заражених: „никад више у Црној Гори 1918.“!).

Има у овом вирусу и епидемији којом се шири нечег са чиме се човјечанство сусреће први пут у модернијем добу. Све досадашње епидемије разних вируса, колико год распрострањене, имале су регионални карактер и биле „резервисане“ за Африку, Индију, дјелове Кине и Индонезије. И, углавном, за гета сиромашних, пренасељених и од Бога заборављених људи. Корона је свој космополитизам испољила с краја на крај свијета. Једина свијетла тачка и оаза здравља која још одолијева је Шавник. Овај вирус је укинуо и све традиционалне подјеле на бијеле и црне, богате и сиромашне, старе и младе, мушкарце и жене… и свеколико човјечанство разврстао у само два табора: на здраве и болесне. Ови први су, за сада, само у Шавнику, ових других има свуда. И још једном опоменуо да наука, колико год моћна није свемоћна, да „није господар већ само слушкиња природе, сведена на ниво козметичара и конзерватора њених недостатака“. Мада у Шавнику о томе још појма немају.

Кажу да свако од нас у животу трага за својим бијелим китом (сјећаш ли се „Моби Дика“) и кад га нађе то га и убије. Ми смо, изгледа, свога кита – убицу нашли у корони. А Шавник је, срећом, далеко од мора.

Тамо код тебе већ се захуктава предизборна утакмица. Сезона је трансфера „играча“, компоновања и препакирања коалиција, праве се листе, оне „алиби“ и оне праве, стари носиоци и нови спасиоци, дијеле још неосвојени мандати и пљуште новоупакована давно дата обећања. Овдје се, захваљујући корони, та атмосфера уопште не сјећа. А да није тога, и овим би крајем шпартали емисари носећи кесе скромних поклона и пуне вреће обећања. Свратио би Мико да преброји овце које су давно појели вуци ДПС препорода, покоји министар да обећа „социјалу“и похвали се учињеним, поклисари да купе коју личну карту, а не би се дријемало ни од ових других. Али… љето траје као да је све „равно од мора до Чакора“!

Не питам, не говоре ми, али осјећам: нешто се промијенило. Види се то у очима у којима се искри снага и жилавост, траг предака који су знали да трпе али су и имали и црту са које није било назад. Не питам, не говоре, али и то њихово ћутање ми дође некако другачије. Не више оно ропско, које се мири са судбином и туђом вољом. Како год, осјећам да ће септембар овдје бити другачији и да ће ови моји тежаци поусправити згрбљена леђа и разбистрити поглед. А и са звоника цркве „Светога Јована“, са Улице, чешће него икад, у сумрак се огласи звоно и испуни својим циком долину од Козлена до Брајенице.

Не знам, нијесам никад био пророк и једино сам „погађао“ кад сам зло слутио. Али, овај пут осјећам да је све другачије и грије ме нада да ће се све промијенити на боље. У противном, како би то рекао Миладин из „Ђекне“: „Радосаве, марш у Шавник“, да се, ако већ не можемо Мила, макар ратосиљамо короне.

Прочитајте ЈОШ:

Опрости им Господе, не знају шта раде!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: